Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SVI TI IZVEŠTAJI REVIZORSKOG SUDA KOJE MEDIJI IGNORIŠU

Subvencije za štampu, skandal koji traje

Ustanovljena u Francuskoj krajem XVIII veka kako bi „podstakla slobodu razmene mišljenja među građanima“, državna pomoć štampi bila je namenjena samo izdanjima od opšteg interesa. Od nje danas korist izvlače moćne grupe koje posve očigledno ne doprinose demokratskoj debati. Pa ipak, najljući zagovornici smanjenja javne potrošnje ostaju nemi

Oštro kritikovanje javne potrošnje i zahtevanje njenog rezanja pretvorilo se u svojevrsnu žurnalističku disciplinu francuske štampe. Neki autori pročuli su se na osnovu izvrsnog učinka u ovoj oblasti: mislimo na Franc-Olivjea Žisbera, koji retko kad čeka duže od dve sedmice da bi u nedeljniku Le Point oglasio kako „Francuska mora da prestane da troši više nego što proizvodi. Drugim rečima, mora da smrša“. Vlasnik Figaroa, senator (Unija za narodni pokret) i vlasnik fabrike aviona, Serž Daso, takođe redovno tvrdi da bi trebalo „eliminisati svu pomoć“, jer „ne treba država da daje novac“ – osim, naravno, u slučajevima poput onog od prošlog januara, kada je vlast oslobodila milijardu evra za modernizaciju borbenog aviona koji je preduzeće ovog industrijalca proizvelo… Ove opsesivne osude državnih izdataka oslanjaju se – već tradicionalno – na godišnje izveštaje Revizorskog suda, čije objavljivanje svakih dvanaest meseci proizvodi bujicu komentara. Didije Migo, bivši poslanik socijalista kog je Nikolas Sarkozi postavio na mesto predsednika Suda, u ovom vremenskom intervalu metronomski precizno razbacuje se savetima i maksimama. On tako ukazuje na to da „je imperativ da istrajemo u naporima“ Fransoa Olanda od 2012. godine naovamo i da „samim tim, dodatno obuzdamo [javnu] potrošnju“. To mu je obezbedilo obožavanje Le Figaroa, Le Mondea, Les Echosa, Europe 1 i RTL-a, gde su njegove propovedi dostigle kultni status.

Ispostavlja se, međutim, da isti ti biznismeni nisu toliko voljni da sami poslušaju dobronamerne savete sudija Revizorskog suda.

Godine 1985, na primer, ove velečasne sudije sastavile su izveštaj o funkcionisanju mehanizama javne podrške štampi i dostavili ga socijalističkom poslaniku Kristijanu Gou, koji je tražio njihovo mišljenje o ovoj posve potcenjenoj temi. Taj dokument sadrži dvadesetak strana, uz nekolicinu aneksa. Pored opisa ovih mehanizama, izveštaj iznosi procenu njihove „koherentnosti, efikasnosti i efekata“. Zaključak je poražavajuć: službe zadužene za zajedničko upravljanje štampanim medijima nikada nisu sprovele detaljnu analizu pomoći koju pružaju, a koja ipak predstavlja „značajan i rastući teret na račun javnih finansija“; trošak nije prestao da raste, a njegov iznos skočio je s 3.3 milijarde franaka 1970. godine, na 5.2 milijarde 1981. i 5.6 milijardi 1984. godine – što je jednako današnjoj brojki od 1.6 milijardi evra, uračunavajući inflaciju. To predstavlja „gotovo 14% obrta ovog sektora“. Jedan deo dodeljuje se direktno listovima: pomoć za razvoj, distribuciju, subvencije izdanjima s niskim prihodima od reklamnog prostora. Indirektna pomoć – smanjena stopa PDV-a, izuzimanje od poslovnog poreza (od 1844. godine…), povlašćene poštanske tarife – dopunjuje direktnu. Preživljavanje većine listova političkog i opšteg informisanja uveliko je u ogromnoj zavisnosti od dotoka ove infuzije javnog novca. Prema Sudu – impresionantne prigušene strogoće – pomoć se bez razlike dodeljuje najrazličitijim izdanjima, a niko ne proverava njihove „efekte na (...)

Obim celog teksta : 1 435 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Sebastijan Fontenej

je novinar i autor Editocrates sous perfusion, Libertalia, Pariz, 2014.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst