Na početku devedesetih godina, kada se završio Hladni Rat, ideja je bila da se arsenali isprazne i da se završi sa konfliktima. Nakon oštrog pada ratnih aktivnosti, „rat protiv terorizma“ u Avganistanu i Iraku otvorio je novi prostor za američki vojno-industrijski kompleks. Danas se nova koalicija bori protiv Islamske Države (ID) u Siriji, dok industrija oružija u Rusiji, koja je prevazišla postsovjetsku krizu ponovo počinje da buja. ’Socijalistička’ Francuska potpisuje ugovore o prodaji oružija u Zalivu i u Aziji. Indija i Kina čiji ekonomski razvoj je otvorio prostor za ovu trgovinu, počele su da sanjaju o tome da postanu dominantne u regionu. Nemačka i Japan, koje su se delimično osobodile tereta koji im je doneo Drugi svetski rat teže ka tome da učine svoje industrije oružija još moćnijim i profitabilnijim.
„U 2014. imali smo prilike da iskusimo više ratova nego tokom ijedne godine od 2000,“ primećeno je u publikaciji Međunarodnog mirovnog istraživačkog instituta u Stokholmu (MMIIS). Umesto da se trošenje na vojsku smanji, ono se povećalo za trećinu u poslednjih deset godina tako da sada dostiže 1700 milijardi u 2014. U Severnoj Africi i Istočnoj Evropi cifra je duplirana, a na Bilskom Istoku i u Istočnoj Evropi porasla je za dve trećine. SAD, koje su počele sa rezanjem budžeta usled povlačenja trupa iz Iraka i Avganistana 2011. vratile su 2014. budžet na nivo na kom je bio 2007, odnosno na 610 milijardi dolara što predstavlja trećinu svetskog troška.
Količina prodatog oružija tokom poslednjih godina je „najveća od kraja hladnog rata“ ukazuje MMIIS. SAD se nalaze na prvom mestu (32,8 % svetskog tržišta u periodu 2011-2015), prati ih Rusija (25,3 %). Ova dva teškaša nude oružije koje je testirano u ratnim zonama. Nešto ispod njih nailazimo na Kinu (5,9 %), Francusku (5,6 %) i Nemačku (4,7 %). Na strani kupaca prednjači Indija, a iza nje nalazimo Saudijsku Arabiju, Kinu, Ujedinjene Arapske Emirate i Australiju.
Vidimo kako iskrsavaju države „sposobne da odgovore na zahteve međunarodne potražnje u različitim sektorima kao i da se takmiče sa zapadnim dobavljačima“, tvrdi se u preambuli izveštaja u fransuckom paramentu za 2015. Kina je postala jedan od ključnih igrača u izvozu. Japan je 2014. stavio van snage zabranu na prodaju oružija koja je važila od 1967. Južna Koreja planira da razvije svoju industriju oružija. Izrael je jedan od lidera u proizvodnji dronova i opreme za policijske trupe, sa posebnim fokusom na kibernetiku. Iran koji je bio u tridesetogodišnjoj izolaciji zahvaljujući međunarodnim sankcijama bio je prinuđen da razvije vojno-industrijski kompleks koji ima dosta toga da ponudi na međunarodnom tržištu. Napokon, sićušni Ujedinjeni Arapski Emirati koji pokušavaju da razviju post-naftnu strategiju, sarađuju sa Alžirom i Francuskom u stvaranju tehnološke osnove za odbrambeni sistem budućnosti.
Ne samo da je tržišno takmičenje postalo mnogo intenzivnije, već kupci sada zahtevaju i tehnološki transfer od prodavaca. To je posebno vidljivo u slučaju Indonezije ali i Turske čija regulativa zahteva da pola ugovora u ovoj oblasti mora da bude potpisano sa domaćim kompanijama. Indija zahteva kompenzaciju ovog tipa sa minimumom od 30% i zbog toga je odložila potpisivanje ugovora o kupovini rafalnih borbenih aviona sa francuskim proizvođačem Dasaul za nekoliko godina.
Neki ugovori zahtevaju tajno premeštanje dela osoblja, udruživanje lokalnih kompanija i obuku kupaca na licu mesta. To može da bude podsticajno za razvoj novih aktera na tržištu i da prouzorkuje oštro takmičenje za razvoj sofisiticiranijeg oružija a samim tim i opasnosti za sebe kao što je bio slučaj u Zalivu i Magrebu.
Nasuprot uvreženom mišljnju, sindikati privatnih arsenala nisu poslednji u ovoj trci za oružije. Erik Brun priznaje da oružije nije kao druga roba. Ovaj delegat Generalne Konferedacije Rada (CGT, najveći francuski sindikat, prim.prev.) u francuskoj Nekster grupi, tvrdi da čak i ako se danas problem zaposlenosti sve više postavlja on nije glavni: „Glavni problem je politički.“ „Reč je o tome da spasavanje dve hiljade zaposlenih u obolasti Roan koji učestvuju u proizvodnji blindiranih vozila implicira sto hiljada mrtvih nešto kasnije.’’ Sa godišnjim obrtom od oko 15 milijardi eura (odnosno duplo više ako se uračunaju i tržišta za bezbednost, nacionalnu i privatnu) francuska industrija odbrane je sačinjena od 160 000 poslova od kojih je 40 000 koji rade u malobrojnim kompanijama direktno okrenutim ka izvozu. Ova industrija pre svega ima kapacitete da zadovolji sve domaće potrebe za naoružanjem (osim po pitanju dronova). Ona na godišnjem nivou zadovoljava državne nabavke u visini od oko 11 milijardi dolara. Dve trećine ovog novca završava u rukama pet najvećih grupa: Erbas, DCNS, Tales, Safran i Daso. Ove kompanije nose tri četvrtine sveukupnog obrta i više od četiri petine izvoza. Cela industrija profitira od prioriteta koji je dat Parizu u pogledu bavljenja nuklearnom odbranom bilo što se tiče razvijanja opreme ili istraživanja i razvoja novih oružija.
Pre svega zahvaljujući nekim veoma moćnim klijentima na Bliskom (…)
