„Ko kontroliše Makedoniju, kontroliše Balkan.“ Posmatrano jedne zimske večeri iz praznog kafea na starom otomanskom bazaru, Skoplje podseća na uspavanu prestonicu zemlje koja je zapala u duboku krizu. Arsim Zekoli, bivši ambasador Makedonije pri Organizaciji za evropsku bezbednost i saradnju (OSCE), zagonetno meša svoju kafu. „Komunikaciona osa sever–jug od ključne je važnosti za Srbiju, kao i za Grčku, dve zemlje koje odavno spore teritoriju Makedonije. Albanija i Bugarska odbijaju da priznaju kulturnu posebnost makedonskog naroda. A svi su saglasni s tim da periferiju regiona kog je Evropa ionako zaboravila ostave u stanju hronične nerazvijenosti. Pa ipak, naša zemlja je kontrolni toranj Balkana, s kog osmatramo šta se u regionu dešava i gde se ukrštaju obaveštajne i švercerske mreže.“ Makedonija bi možda mogla biti ponosna na činjenicu da je domaćin najvećoj američkoj ambasadi u regionu, ogromnom zdanju neobično predimenzioniranom za ovu zemlju.
Onima koji lutaju njenim drumovima, Makedonija odaje utisak teritorije koju su ljudi napustili. Ova zemlja bi zvanično trebalo da ima dva miliona stanovnika. Ipak, razna istraživanja dovode ovu procenu u pitanje, dok se na rezultate popisa iz 2011. godine još uvek čeka. U zabačenim planinskim selima samo nekolicina starih meštana prkosi širenju šuma. Čak i prestonica Skoplje muku muči da zadrži mlade svršene studente. Svetska banka je 2010. godine iznela procenu da je od raspada Jugoslavije i proglašenja nezavisnosti 1991. godine zemlju napustilo 477.000 ljudi. Svake godine beleži se još po 20.000 novih odlazaka. Uz zvaničnu stopu nezaposlenosti od 30%, prosečnu platu koja ne prelazi 350 evra i industrijom na pola koplja, egzil mnogima deluje kao jedino rešenje. Proteklih godina, jedina aktivnost koja beleži rast su sportske kladionice, kao pouzdani indikator osiromašenja.
Zbogom Briselu, dobar dan Moskvi
Kada se 2006. godine na vlast vratila istorijska partija makedonskog nacionalizma, Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija – Demokratska partija za makedonsko nacionalno jedinstvo (VMRO-DPMNE), novi, prilično liberalni premijer, Nikola Gruevski, ipak je želeo da privuče strane investitore, uz fiskalni i socijalni damping. Avaj, „makedonsko-kineska ekonomska zona“, stvorena u predgrađu Skoplja, ostala je napuštena pustara, dok su privatizacije dovršile uništenje industrijske baze ove zemlje. Emigracija je 2015. godine u zemlju poslala 252.1 milion dolara, što je suma koja po važnosti parira iznosu stranih investicija. Neformalna ekonomija danas predstavlja 35% bruto domaćeg proizvoda (BDP), gotovo 20% stanovništva živi ispod granice siromaštva, državni budžet je u hroničnom deficitu, a javni dug nastavlja da raste.
Projekat „Skoplje 2014“ pretvorio je centar prestonice u galeriju skulptura gde uz statue ličnosti iz antičke Makedonije, poput Aleksandra Velikog, vizantijske monahe i careve, stoje heroji borbe protiv Otomanskog carstva s početka XX veka i… pop pevači. Ova obimna prerada istorije simbol je nacionalističkog zaokreta Gruevskog i potpada pod redefinisanje vladinih strateških prioriteta. Neuspeh ekonomske politike prati i udaljenost evropske perspektive: Makedonija je 2005. godine dobila zvanični status zemlje kandidata za članstvo u EU, ali od tada nije napravila nikakav napredak, a isto važi i za njen zahtev za članstvom u NATO-u, odbijen 2008. godine. Ovi procesi zvanično su u blokadi zbog „spora oko imena“ između Skoplja i Atine. Grčka smatra da naziv „Makedonija“ isključivo pripada helenskom nasleđu. Otegnuti pregovori održavaju se pod pokroviteljstvom posrednika iz Ujedinjenih nacija, američkog diplomate Metjua Nimeca. Grčka blokada, ipak, pruža idealan izgovor za stagnaciju ovog procesa. Proteklih godina, Gruevski svog ključnog partnera više ne vidi u Briselu – već se približava Moskvi i gaji prijateljstvo s (…)
