MMF i Svetska banka već nekoliko decenija nameću primenu neoliberalnih mera državama sa kojima sarađuju. Te mere podrazumevaju liberalizaciju trgovine, smanjenje carina, privatizaciju državne imovine, kao i sveopštu deregulaciju – uklanjanje svih barijera slobodnom tržištu. Privatizacija se tu pojavljuje kao jedan od najznačajnijih preduslova razvoja ekonomije i stvaranja slobodnog tržišta. Talas privatizacije državne imovine, koji traje već nekoliko decenija, nije zahvatio samo post-socijalističke države, već se preliva i u države koje su i ranije imale dominantno privatno-kapitalističku orijentaciju. Argumenti kojima se opravdava privatizacija, u celom svetu ali i u Srbiji, uglavnom su vrlo slični: povećanje efikasnosti i konkurentnosti, povećanje budžetskih prihoda uz istovremeno smanjenje budžetskih izdvajanja za finansiranje neuspešnih preduzeća, smanjenje korupcije, smanjenje upliva države u ekonomiju i sl.
Privatizacija u Evropi
U Velikoj Britaniji privatizacija državih preduzeća i institucija započela je sa dolaskom Margaret Tačer na vlast. Cilj je bio razbijanje javnog sektora i uništavanje moći sindikata. Osamdesetih godina privatizovane su kompanije koje su se bavile energetikom, proizvodnjom automobilima, kao i železnice. U Francuskoj, tokom mandata Žaka Širaka, privatizovano je 29 velikih javnih kompanija, u kojima je radilo oko pola miliona radnika. Druge zapadno-evropske države nisu podlegle pritisku privatizacije u toj meri. Naravno najdosledniju privatizaciju državne imovine sprovele su post-socijalističke države centralne i istočne Evrope. Rezultati privatizacije u ovim državama 1990-ih su dosta loši. Interes zapadnih kompanija za privatizaciju preduzeća se pokazao mnogo manjim nego što se očekivalo. Troškovi organizovanja privatizacije (donošenje novih zakona i regulativa, osnivanje posebnih agencija, konsalnting i finansijsko posredovanje) često su bili veći od budžetskih efekata prodaje. Najbolje rezultate ostvarile su Češka i Slovenija.
Privatizacija u Srbiji
Od 2001. godine, pa sve do danas, svaka vlast u Srbiji koristi privatizaciju kao ideološku potku tranzicije i kao ključno rešenje za razvoj srpske ekonomije. Međutim, proces privatizacije, kao i sama restauracija kapitalizma u Srbiji, započeti su još u vreme socijalizma. Godine 1990. krenulo se privatizacijom društvenih preduzeća u Srbiji. Kao zakonski okvir korišćen je savezni Zakon o društvenom kapitalu. U tom periodu privatizovano je preko 1200 preduzeća, a sam zakon je favorizovao radničko akcionarstvo. Posle raspada savezne države, augusta 1991. donet je republički zakon kojim je regulisana privatizacija. Posle završetka perioda hiper-inflacije u Srbiji 1994, donosi se novi zakon koji omogućava reviziju svih izvršenih privatizacija do tada. Novi Zakon o svojinskoj transformaciji donet je 1997. Upravo taj zakon je i utabao put usvajanju Zakona o privatizaciji iz 2001, jer je favorizao model direktne prodaje preduzeća, a na račun vaučerskog ili modela radničkog akcionarstva.
Iako je Vlada Zorana Đinđića imala mogućnost da uči iz iskustava drugih zemalja, ona je sprovođenju privatizacije pristupila ishitreno i bez sprovođenja šire rasprave u stručnoj ili široj javnosti. Tako 7. jula 2001, Skupština Srbije donosi Zakon o privatizaciji, kojim se formiraju Agencija za privatizaciju i usvaja aukcijski model privatizacije kao dominantni model. Osnovna mana ovog modela privatizacije bila je to što je u obzir uzimana samo cena po kojoj se prodaje preduzeće, dok su ostali faktori bili potpuno zapostavljeni: očuvanje proizvodnje i zaposlenosti, nove investicije u preduzeće, prava radnika i dr. Problem je bio i što Agencija za privatizaciju nije imala nadležnost da istražuje poreklo imovine kupaca.
Osim aukcijske prodaje Zakon iz 2001. postavio je i osnovu za prodaju preduzeća na tenderu, koji su bili rezervisani samo za najveća i najznačajnija preduzeća. Do 2006. samo mali broj preduzeća je prodat na tenderu, a najznačajnije privatizacije su: Železare Smederevo, Nacionalne štedionice, C marketa, Sartida, Luke Beograd. U periodu od 2006. do danas neke od najznačajnijih privatizacija su prodaje Zastave Fijatu, JAT-a Etihadu i NIS-a Gaspromu. Osnovna odlika tenderskih privatizacija u tom periodu je što je država često davala i posebne podsticaje, ulagala u infrastrukturu i davala subvenicije za zapošljavanje kompanijama zainteresovanim za privatizaciju velikih domaćih preduzeća. Efekti privatizacije u Srbiji u periodu 2001. do 2014. godine bili su dosta loši. Iako su u javnosti poznati slučajevi tzv. „24 sporne privatizacije“, kod ukupno 620 preduzeća raskinuti su privatizacioni ugovori. Ukupan prihod od svih privatizacija prelazi dve i po milijarde eura, što je manje nego što se predviđalo. Iako je BDP Srbije konstantno rastao sve do 2009, njegova dugotrajna stagnacija, od tada pa do danas, dokazuje da privatizacija nije dovela do stvaranja stabilne ekonomske osnove za razvoj države. Najvažnija negativna posledica privatizacije je ogromno smanjenje broja zaposlenih u privatizovanim kompanijama, pa je tako, u periodu od 2002. do 2011. broj zaposlenih u tim kompanijama pao sa 680 hiljada na 270 hiljada. To predstavlja pad od 60% zaposlenosti, dok je godišnje prosečno nestajalo 45 hiljada radnih mesta.
