U svojoj 27. godini, 1903, Džek London je objavio roman o životinjama, Zov divljine. Kao i u Ljudima iz ambisa (Phébus, 1999), delu o istočnom kraju Londona pogođenom jakim siromaštvom koje je objavljeno iste godine, i ovde opisuje, premda putem fikcije, doba „gvožđa“. Kroz priču o psu Baku, „sedamdeset kila dostojanstva i veličanstva“, koji je brutalno istrgnutog iz sveta u kojem je bio slobodan i bačenog da vuče sanke u vreme zlatne groznice na dalekom severu, London suočava dva pogleda na svet: prvi o civilizaciji zasnovanoj na znanju i ugovoru, i drugi, o nasleđu, zasnovanom na „zakonu kluba i očnjaka“ i nasilju divljine. Prvi svet je korumpiran, drugi je varvarski. Ali njihovo sučeljavanje pruža čudne uvide, s jedne strane čisto emotivne, a s druge političke.
Do otkrića „stvarnog“ života se ne dolazi lako. Bak ide od stanja pukog sredstva da bi konačno postao subjekt; grub subjekt čija se osećanja oplemenjuju kao i rastuće protivrečnosti između podređenosti ljudskom poretku i odanosti čoporu odakle je potekao. Otkriće mračne veze između čoveka i zveri, žrtava i egzekutora, ljubavi i mržnje, u takvom spletu gde nijedan izbor ne može biti poslednji. Bak će konačno odgovoriti na „zov“, prekinuvši s humanošću kada je ubio jednog od svojih članova. Ostaće legenda među Indijancima nakon što je postao ono što zapravo jeste: vuk. Međutim, ljudi su ti koji su izvor ovog povratka u divlji svet... kao što je i civilizacija koji su izgradili u krvi i suzama ona koja osuđuju većinu na ambis bede.
London ne koristi nedvosmisleni govor: čak i klasna borba može biti neuspešna u ispunjavanju svoje emancipatorne svrhe, tako i novčani poredak ističe zakržljalost svakog moralnog osećaja. O tome govori u svojoj novoj noveli, „Udar za udar“ (1901), s namerom amoralnoj fantastici. „Mačevalaci Mide“, kojima upućuje na kralja iz grčke mitologije koji je pretvarao u zlato sve što bi dotakao, predstavljaju misterioznu organizaciju „proletera svesnih svoje (…)
