Zvaničnik je trbuhozborac koji govori u ime države: on ima zvanično držanje (trebalo bi opisati scensko izvođenje zvaničnika); on govori u ime i umesto grupe kojoj se obraća, on govori u ime i umesto svih, on govori kao predstavnik univerzalnog.
Ovde dolazimo do modernog pojma javnog mnenja. Šta je to javno mnenje na koje se pozivaju kreatori prava modernih društava, društava u kojima postoji pravo? Podrazumeva se da je to mišljenje svih, većine ili onih čije mišljenje se računa, onih koji su dostojni da imaju mišljenje. Mislim da očigledna definicija zvaničnog mišljenja kao mišljenja svih, u društvu koje pretenduje da bude demokratsko, skriva latentnu definiciju javnog mišljenja kao mišljenja onih koji su dostojni da imaju mišljenje. Postoji neka vrsta cenzualne definicije javnog mnenja kao prosvećenog mnenja, kao mnenja dostojnog svog imena.
Logika zvaničnih komisija je da kreiraju takvu grupu koja pokazuje sve spoljnje odlike, društveno poznate i prepoznatljive, kapaciteta za izražavanje mišljenja koje vredi da bude izraženo, u prihvatljivom obliku. Jedan od najvažnijih prećutnih kriterijuma u selekciji članova za komisiju, posebno njenog predsednika, jeste intuicija ljudi odgovornih za sastav komisije da osoba koja se uzima u obzir poznaje prećutna pravila birokratskog univerzuma i da ih prepoznaje: drugim rečima, da to bude neko ko zna kako igrati igru komisije na legitiman način, na način koji prevazilazi pravila igre i koji legitimiše igru; koji je u igri najviše onda kada je izvan igre. U svakoj igri postoje pravila i fer-plej. Povodom Kabila ili intelektualnog sveta sam koristio formulu: u većini društava izvrsnost je umetnost igranja sa pravilima igre, čineći igru sa pravilima igre najvišim priznanjem igre. Kontrolisani prekršilac pravila igre se u potpunosti razlikuje od jeretika.
Dominantna grupa kooptira članove na osnovu minimalnih pokazatelja ponašanja, kao što su umeće poštovanja pravila igre sve do propisnih prekršaja pravila igre: pristojnost, držanje. To je čuvena Šamforova fraza: ’’Generalni vikar se može smejati šali koja je protiv religije, biskup se smeje uopšte, kardinal dodaje šali svoju poentu.’’ Što se više penjemo u hijerarhiji izvrsnosti, to se više možemo igrati sa pravilima igre, ali službeno, polazeći od pozicije koja je takva da se igra ne dovodi u pitanje. Antiklerikalni humor kardinala je najviše klerikalan.
Javno mnenje je uvek neka vrsta duple stvarnosti. To je ono na šta ne možemo da se ne pozivamo kada želimo doneti zakone za neustavno područje. Kada kažemo ’’Postoji pravni vakuum’’ (izvanredan izraz) u vezi sa eutanazijom ili sa bebama iz epruvete, oslovljavamo ljude koji će raditi sa svim svojim ovlašćenjima. Dominik Mem opisuje etički komitet [za veštačku oplodnju], njegov sastav različitih ljudi – psihologa, sociologa, žena, feministkinja, arhiepiskopa, rabina, učenjaka itd. – čiji cilj je da transformišu određene etičke idiolekte u univerzalni diskurs koji će popuniti pravni vakum, odnosno koji će doneti zvanično rešenja teškog problema koji uzdrmava društvo – legalizovanje surogat majki na primer. U ovakvoj situaciji treba se pozvati na javno mnenje. U tom kontekstu je funkcija dodeljena anketama sasvim razumljiva. Reći ’’Ankete su sa nama’’ je isto kao reći ’’Bog je sa (…)
