Tokom poslednjih godina, u Francuskoj su se pojavili brojni kulinarski rijalitiji, poput „Master šefa“ (TF1, 2010), „Top šefa“ (M6, 2010) i „Skoro savršene večere“ (M6, 2008). Sve one su zasnovane na principu takmičenja putem eliminacije, što podseća na stare tv hitove poput „Akademije za zvezde“ (TF1) i „U potrazi za novom zvezdom“ (M6). Pobednik koji osvoji zlato dobija pravo na ulaznicu u profesionalni svet: pored značajne medijske pažnje, premda trenutne, osvaja se i značajna suma novca za pokretanje sopstvenog posla, stažiranje u nekoj prestižnoj kući ili, u slučaju muzičkih programa, snimanje i promocija albuma.
Tokom 2004, međutim, u Velikoj Britaniji započeto je emitovanje emisije koja će uskoro nakon toga postati poznata širom sveta. Ova emisija, međutim, ima posve drukčiji koncept u odnosu na ostale. Emitovane u Francuskoj putem kablovske i satelitske televizije (na TV kuhinja tokom 2006, a zatim i na W9), „Remzijeve kuhinjske noćne more“, prevedene kao „Noćna mora u kuhinji“, prate glavnog lika, Gordona Rermzija (u srpskoj varijanti, rijaliti je poznat pod nazivom „Paklena kuhinja“ – prim. prev). Tokom nedelju dana, ovaj vlasnik internacionalnih restorana, autor kuvara i protagonista kulinarskih video kolekcija, podučava nesrećne vlasnike restorana čiji se posao susreće sa najgorim poteškoćama. Nakon nekoliko godina proizvodnje u Velikoj Britaniji, emisija i njen heroj prelaze Atlantik i emituju se u SAD-u (2008-2010), da bismo tokom 2011-2012 mogli da vidimo prve epizode francuskog avatara, prikazanog na televiziji M6, samo ovog puta sa šefom kuhinje Filipom Etčebestom u glavnoj ulozi.
Poznato je da je apetit za rijalitijima u kojima se ljudi nečim podučavaju veliki, toliko da takve emisije već predstavljalju podžanr po sebi. Međutim, generalno, u njima su se uvek obrađivale teme gde se pomaže da se postignu nekakvi ciljevi privatne prirode: izgubiti kilažu, obući se, gajiti decu, čistiti, ukrašavati, kupiti ili prodati kuću, itd. Ovde, pak, Remzi ne savetuje amatere („Master šef“) ili mlade početnike u karijeri („Top šef“), već profesionalce u punom jeku svog posla.
Više nego u bilo kojoj drugoj profesionalnoj oblasti, restoran je savršeno mesto za snimanje onoga što je Everet C. Hjudž nazvao social drama of work („društvenom dramaturgijom rada“), koristeći se pozorišnom metaforom bliskom sociolozima interakcionistima : soba je scena gde profesionalci i klijenti igraju dobro uvežban scenario, dok su kuhinje scene gde kamera uspeva da pokaže šta se zbiva „iza scene“. U ovakvom poslovnom prostoru, dešavaju se spektakularne aktivnosti: svaka usluga je test tehnike, brzine i efikasnosti. Učesnici održavaju poznate odnose – u poznatim su uslovima, viču, psuju – a čak i porodice daju „podučavaocu“ priliku da nad njima vrši psihoterapiju, jednako divlju koliko i potresnu. Konačno, sam se oblik rada u restoranu savršeno uklapa u zahteve stvarnosti, s obzirom da su jedenje, spremanje obroka i prejedanje iskustva gotovo bez razlike zajednička i da upućuju na životna pitanja, odnos prema telu i intenzivno bavljenje ukusom.
Američki sindikat audiovizualnih pisaca objavio je na svom vebsajtu tekstove, koje su pisali neki njegovi članovi, gde se dostavljaju informacije o načinu na koji se stvaraju priče za rijaliti emisije, ali i interesovanje za audiovizualnu industriju, putem upotrebljavanja slobodne i poslušne radne snage, spremne da igra igru dobrovoljno. Na taj način, u „Noćnoj mori u kuhinji“, mušterije-gledaoci-glumci aktivno učestvuju u emisiji tako što iznose svoje utiske pred kamerom o svakoj usluzi, davajući tako istovremeno neupitnom ocenjivanju i sankcionisanju „demokratski“ karakter na svakom koraku u priči. Par razjašnjenja o narativnoj šemi emisije: restoran (tj. njegov vlasnik i/ili kuvar) podnosi zahtev, lično ili putem osoblja, da ga (…)
