Predstavljanje predloga za reformu zakona o radu, koji je osmislila ministarka Mirijam El Komri, prati bučna reklamna kampanja. Reforma bi trebalo da, kako smo čuli, ’’olakša’’ socijalni dijalog, promoviše ugovore koji su bliži zaposlenima, tj. ugovore na nivou preduzeća, i direktno konsultuje zaposlene. Argumenti su trostruki. Prvi je pretpostavka da bi se napuštanjem profesionalnih odnosa koji već funkcionišu prekinuo socijalni dijalog. Drugi argument se oslanja na retoriku bliskosti: pregovaranje koje je bliže zaposlenima će im nužno dati više prostora i više moći. Konačno, veća autonomija i fleksibilnost koji se daju poslodavcima kroz poslovne pregovore će omogućiti, ubeđuju nas, kreiranje novih radnih mesta.
Ugovori retko idu u korist zaposlenih
Suprotno uvreženom mišljenju, pregovori na nivou preduzeća nisu ništa novo i već zauzimaju važno mesto u Francuskoj. Doživeli su značajan porast od 1990-ih. Sindikalni predstavnici im praktično posvećuju svo svoje vreme, često na uštrb, kako sami kažu, bliskosti sa kolegama. 2014. je potpisano 36 500 ugovora na nivou preduzeća. Još uvek postoje brojne obaveze o kojima se godišnje pregovara u preduzećima: o nadnicama, o trajanju i organizaciji vremena rada, o profesionalnoj jednakosti, o štednji zaposlenih, o profesionalnoj integraciji osoba sa invaliditetom. Ali ispunjene obaveze ostaju izuzetak i pregovori se retko završavaju ugovorima kojima se omogućava uvećanje plate ili stvaranjem povoljnijih odredbi za zaposlene.
Daleko od toga da je nov, diskurs koji je zadivljen pregovorima ’’koji su bliski radnicima’’ ima nameru da se otarasi ’’načela povoljnosti’’ (principe de faveur) – načela koje je činilo jezgro istorijske izgradnje radnog prava u Francuskoj. Prema načelu povoljnosti, ugovor na nivou preduzeća mora biti povoljniji od onog koji je predviđen kolektivnim ugovorom u sektoru, a koji pak mora biti povoljniji od zakona o radu. Radi se o tome da se zaštite zaposleni tako što se omogućava svima, bez obzira na veličinu preduzeća, da imaju koristi od zajedničke baze kao i od dogovorenih odredbi na nivou struke. Dogovori na ovom nivou zapravo omogućavaju regulisanje privrednog sektora nametanjem istih pravila za sva preduzeća, što je ujedno i način čuvanja malih i srednjih preduzeća od socijalnog dampinga. Komentatori često ističu nisku stopu sindikalnog organizovanja u Francuskoj (između 8% i 9% aktivne radne snage), ali se vrlo retko pozivaju na činjenicu da je skoro 90% zaposlenih pokriveno kolektivnim ugovorom, što je jedna od najviših stopi prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD).
Iza namere da se preokrene hijerarhija normi krije se odluka da se izgradi konvencionalni okvir koji bi se odnosio samo na nivo preduzeća, s ciljem da regulacija proizvodnje se segmentira od radnog mesta do radnog mesta. I dalje smo daleko od toga, ali ovaj trend je započet još pre tridesetak godina. Vlade i zakonodavci su počeli da odobravaju izuzetke u pogledu pitanja organizacije radnog vremena, omogućavajući sklapanje ugovora koji su manje povoljni za zaposlene (od kolektivnih ugovora za struku ili od zakona). Ovo počinje da se ubrzava od Fijonovog zakona o socijalnom dijalogu iz 4. maja 2004. Prema poslednjem zakonu, ’’ugovor na nivou preduzeća može prekršiti ugovor struke, osim ako [poslednje] nije eksplicitno zabranjeno’’. Uglavnom se radi o odredbama koje se tiču vremena rada, ali i o uslovima otpuštanja, dok vlada Manuela Valsa nastoji da proširi ove izuzetke.
Fransoa Oland je dodatno proširio ovo decentralizovano pregovaranje, do tačke potpunog preokretanja filozofije radnog prava i do stava da zakon pre svega treba da štiti preduzeća – a ne više zaposlene. Ova ofanziva bez presedana, i to od strane vlasti koja sebe naziva ’’socijalističkom’’, se udvostručava spremnošću da se dovede u pitanje i uloga (…)
