Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KRAJ SOCIJALDEMOKRATSKOG CIKLUSA

Pledoaje za socijalnu republiku

Ogorčenost se spustila na zapadna društva. Počela je naplata kredita tradicionalnih partija; obećanjima o boljoj budućnosti koja će uslediti nakon surovih godina protivreče uporna nezaposlenost i bliženje nove ekonomske oluje. Sliku dopunjuju talas migracija, zakoni o bezbednosti i strah od terorizma. Odgovor vladajućih partija označenih kao „leve“ snebiva se između reafirmacije tehnoloških utopija Silikonske doline i pribegavanja „šok strategiji“ koja, pod izgovorom oslobađanja preduzeća i pojedinaca, vrši frontalni napad na pravo na rad. Izlaz iz ove zbrke, naprotiv, zahteva možda baš insistiranje na njegovim ambicijama…

JPEG - 4.7 Mio
Aleksandra Lopatić – „Spomenik II“

Lampeduzin duh bdije nad našom epohom: sve se menja da se ništa ne bi promenilo. Ponovo se „sve menja“… samo naizgled. Osim ukoliko, što gotovo da bi bilo još gore, nisu uistinu iskreni: ne možemo da odbacimo mogućnost toga da su protagonisti „prvobitne levice“ uvereni u to da zamuckujući na mrtvom jeziku Pete republike proizvode radikalne političke inovacije. Krajnja faza gušenja je, naravno, nesposobnost da se misli svet drugačiji od onog u kom smo ugušeni. Mahnita prezidencijalizacija, avetinjske partije, mesečarske kampanje, taktička glasanja, to je mentalni zatvor koji nam pokretači „prvobitne levice“ nude za Veliki beg. Da bismo stigli gde? Do stapanja Opšteg socijalnog doprinosa (CSG) i poreza na dohodak? Do programa izolacije stambenih jedinica? Do oštrog saopštenja o potrebi za „reorijentacijom Evrope“?

Istina je da, poput severnog kamena (leči reumatizam i urasle nokte) koji je morao da poteče da bi podvukao napomenu „Kao što je prikazano na TV-u“, oznaka „Podržano od strane Libérationa“ u najmanju ruku ukazuje na savršeno bezbrižnog slavuja, na subverziju u zečjem krznu koja će zapanjiti samo novinske urednike, kao da bi smešni trio Žofran–Gupil–Kon-Bendit i mogao da iznedri bilo šta drugo osim ljubavnog pokliča sistemu, koji im je toliko toga dao i još uvek im daje. U svakom slučaju, osoblja ne manjka u odeljenju intenzivne nege, u kom opstaje uverenje da će nas izvući tubing šireg promera.

Leš kog, nasuprot svakom razumu, njegovi sopstveni siromasi pokušavaju da spasu, jeste leš „socijaldemokratije“, koja je u Francuskoj, kao i širom sveta, ušla u fazu terminalnog raspadanja. Da bismo stekli predstavu o nivou slepila, koje katkad vodi agresivnoj terapiji, dovoljno je zamisliti da u očima ove beznadežne medicinske braće „celokupna levica“ predstavlja kategoriju koja se bez problema rasprostire od Žan-Lika Melanšona do Emanuela Makrona – ali, nije li ova vlada do sada nanela dovoljno muke da svi postanu svesni njenog desničarskog karaktera, i toga da, posve logično, „prvobitna levica“ ne zanima nijednog od njenih pripadnika i pristalica?

Princip preživljavanja živih mrtvaca u politici zasniva se na inerciji zvaničnih institucija i okoštalosti materijalnih interesa. Desna socijalistička partija, ispražnjena sveg sadržaja, još samo pridržava zidove da ne padnu – ali dokle će? Podstaknuta sličnim interesima, pomodarska levica, koja se u svakoj izbornoj prilici fotografiše na istom kućnom pragu, jer se prava paprikaša moraju zaštititi – predivne slike Pjera Lorena i Emanuele Kos u kadru sa Klodom Bartolonom na regionalnim izborima – izgubila je i elementarni instinkt za preživljavanjem koji bi joj omogućio da uvidi da je na dobrom putu da se utopi u doba koje je na izmaku. Nema više šta da se radi na ovom polju punom ruina, niti institucija koje sprečavaju njegovo čišćenje – niti, štaviše, s girlandom „prvobitnih“ koji misle da ćemo, dodaju li malo dekoracije, zaboraviti na sav taj krš.

Jedino u šta možemo biti sigurni je to da se nikakva realna alternativa neće izroditi iz uobičajene igre institucija Pete republike i organizacija koje između dve obale plutaju trbuhom u vis. S tim poretkom je svršeno i moramo preći preko njega mrtvog. Kako je obilje primera pokreta trgova i okupacija pokazalo, politička reaproprijacija i aktuelni parlamentarizmi stoje u radikalno suprotstavljenom odnosu: prva nema šanse bez da svrgne druge, institucije za koje se sada dobro zna da su napravljene s naročitom namerom da se ništa ne desi – ono „ništa“ kom je „prvobitna levica“ tako strastveno posvećena.

Problem s pokretima okrenutim „odbacivanju“ svega, ipak, jeste u tome što sebe osuđuju na uzaludnost ne vrate li se ideji da u visokim ešalonima nema politike koja je uspostavila, ili iznova uspostavila, i koja obuhvata onu instituciju koju bi oni isprva želeli da zaobiđu: predstavništva. Posebna je vrsta opijenosti, nema sumnje, opstajati u neizvesnosti izvesnog političkog bestežinskog stanja, odnosno u iluziji „horizontalne“ politike oslobođene svake institucije, međutim ukoliko se pokret sopstvenim putem ne spusti na zemlju, uhodani poredak je taj koji će se dati na njegovo spuštanje – pravo na nju. Kako onda izaći iz ove protivrečnosti između nemogućnosti prolongiranja „odbacivačke“ neizvesnosti… i fatalnog povratka u parlamentarnu štalu? Na ovo odlučujuće pitanje postoji samo jedan, gotovo logičan odgovor: ukoliko je potrebno spustiti se na zemlju, to se čini da bi se izmenili sami obrasci politike.

Politički obrazac ima jedan opšti naziv: Ustav. Na koji se način organizuju deliberacija i odlučivanje: to određuje Ustav. Osim ukoliko ne verujemo da je deliberaciju i odlučivanje moguće sprovoditi bez ikakvog institucionalizovanog organizovanja i ukoliko se ne oslonimo na već postojeće forme, trnoviti put za beg iz prethodne aporije, reaproprijacija po prvi put, podrazumeva pisanje novog Ustava, budući da će on sam odlučivati o našim potonjim reaproprijacijama. Arhitektura nivoa odlučivanja, pravila deliberacije, organizovanja (maksimalne) subsidijarnosti, metoda postavljanja predstavnika, opsega njihovog delegiranja, forme njihovog mandata, rotacije, opozivanja, pariteta, društvenog sastava skupština itd, sve te stvari koje u politici određuju ko se čime bavi i ko se o čemu oglašava po definiciji su ustavna pitanja.

Upravo na tom mestu primeni Ustava uglavnom prigovaramo njenu apstraktnost koja se ni na šta ne oslanja, njenu udaljenost od konkretnih briga stanovništva. I tačno je: ukoliko je u pitanju puki pravno-formalni Mekano odsečen od svega što ga okružuje, ustavna halabuka ne zavređuje ni minut pažnje; vrlo dobro znamo kako joj je suđeno da završi: kao zabava za novinske urednike i metod konsolidacije nove poslaničke većine. Nasuprot tome, međutim, taj isti spektakl naše epohe pruža nam i radikalnu vakcinu. Jer, on nam s velikom silinom stavlja na raspolaganje ideju o tome šta da radimo s Ustavom – jedinu ideju koja primeni Ustava daje smisao. Ustav efektivno prestaje da služi kao zabava u oblacima pravosuđa i postaje predmet konkretnog interesovanja samih građana u onom trenutku u kom saznamo kom je suštinskom društvenom projektu podređen. Dovoljno je, međutim, samo da se zamislimo nad našom situacijom danas pa da nam se takav jedan projekat momentalno učini kao štetan. Prekarizacija uklesana u društveni model, sramotne nepravde, one na račun „Gudjira“, ili juče „Kontija“, nečuveni napadi na Zakon o radu, sve te stvari govore samo jedno: slomiti salarijat, zaokružiti vladavinu kapitala. Odmah zatim stiže nam film Merci patron! Fransoa Rufana, koji na neki način prikuplja sve te motive za ogorčenost, ali ih preobražava u gigantsku salvu smeha – gde na kraju veliki (Bernar Arno) završava u blatu, dok oni mali s filma izlaze znajući da je odsad „moguće“.

Predstavlja li sam film prekretnicu? U svakom slučaju film je tu, a kada proisteknu iz filma, ideje su uvek stotinu puta snažnije nego kada proisteknu iz opšteg diskursa. Podjednako se ispostavlja da baš u trenutku izlaska filma, ideja da se on pretvori u tačku katalizacije nije gluplja od bilo koje druge. Stvar je u tome da u sadašnjem društvu sve puca i da tačka pucanja više ne mora biti tako daleko. Međutim, između neposredne uzročnosti i neposrednog odgovora, u rasponu od bogatstva Bernara Arnoa (...)

Obim celog teksta : 3 737 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Frederik Lordon

je ekonomista i filozof. Poslednje objavljeno delo: Imperium. Structures et affects des corps politiques, La Fabrique, Pariz, 2015.
PREVOD: Matija Medenica

Podeli ovaj tekst