Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

OD OBAME DO TRAMPA - INTERVENCIONIZAM VIŠE NIJE RECEPT

Sjedinjene Američke Države su se umorile od sveta

Republikanski kandidat za američke predsedničke izbore u novembru 2016. će verovatno biti manje naklonjen vojnim intervencijama od njegovog demokratskog oponenta – što je situacija bez presedana još od Drugog svetskog rata. Ali, iskušenje povlačenja, koje progoni spoljnu politiku Baraka Obame od 2009, se sada tiče obe velike partije.

JPEG - 12.1 Mio
Gerald Lang. – „Ponavljanje“

„Slabić“, „konfuzan“, „neodlučan“, „izdajica“, „kukavica“, „naivan“, „nekonzistentan“, „bez vizije“, „neiskusan“ - republikanci godinama imaju samo oštre reči za Baraka Obamu i njegovu spoljnju politiku. Predsednik je navodno narušio veličinu i kredibilitet Sjedinjenih Američkih Država time što je odbijao da češće pribegava sili.

Ali, iako ne zaboravljaju da istaknu koliko je Obama ponizio Sjedinjene Američke Države, dva glavna kandidata koja se takmiče za republikanske primarne izbore su uglavnom napustila ove tvrdolinijaške diskurse. Decembra 2015. je Ted Kruz kritikovao „lude neokonzervativce koji bi da napadnu bilo koju zemlju u svetu i da pošalju našu decu da umru na Bliskom Istoku“. Istog meseca, u govoru pred vrlo konzervativnom Heritage Foundation, istakao je štetan karakter američkih intervencija, oslanjajući se na libijski primer, a potom je dodao: „Mi nismo tabor koji podržava sirijski građanski rat“. Njegovi komentari pomalo rezoniraju sa Obaminom izjavom: 10. septembra 2013. predsednik je smatrao da je sirijski konflikt „rat drugih“.

Donald Tramp nema nameru da se ukrca na ekspediciju za Bliski Istok. „Tamo trošimo hiljade milijardi dolara, dok se infrastruktura naše zemlje raspada“, žalio se 3. marta. I ponovo, zvučao je kao trenutni stanar Bele Kuće: „Prošle decenije, rat nas je koštao 1000 milijardi dolara, i to u vreme eksplozije našeg duga, u teško vreme za ekonomiju (...) Vreme je da se usredsredimo na izgradnju naše nacije“, procenjuje Obama 2011, dok je obećavao predstojeće povlačenje trupa koje su još uvek bile u Avganistanu.

„Treba da skeniraju mozak“

Na strani demokrata se često događalo da u trci za predsedničku nominaciju budu kandidati koji su kritični prema vojnom intervencionizmu. Tako je bilo u slučaju Džordža Mekgaverna koji se protivio ratu u Vijetnamu 1972, potom u slučaju Džesi Džeksona, crnog sveštenika koji je bio u trci za predsednika 1984. i 1988. (on je na primer osudio američki manevar svrgavanja vlade Nikaragve) ili pak u slučaju Obame, protivnika rata u Iraku 2008. Međutim, moramo se vratiti još dalje, u 1952. godinu i u vreme kandidature Roberta Tafta, ne bismo li pronašli republikanca koji je bio protivnik vojnih ekspedicija i u kojeg je partija ulagala. Senator iz Ohaja se protivio Maršalovom planu i Organizaciji severnoatlantskog sporazuma (North Atlantic Treaty Organization, NATO), koje je smatrao neefikasnima i previše skupim, i procenjivao je da Amerika ne bi trebala pribegavati sili, osim u slučaju kada je „sloboda njegovog naroda“ direktno ugrožena. Za dlaku je izgubio u borbi sa Dvajtom Ajzenhauerom. Od tada je ključ uspeha na republikanskim primarnim izborima bilo potvrđivanje vodeće uloge Američkih Sjedinjenih Država u svetu. To je još uvek bila glavna tema spoljno-političkih programa Džon Mekejna 2008. i Vilard Mit Romnija 2012. Sadašnji preokret u Republikanskoj partiji iznenađuje i zbog konzervativnog tabora koji je već osam godina ogorčen zbog Obamine „slabosti“, zbog toga što je Obama ponekad nevoljno bombardovao strane zemlje.

Ovu promenu orijentacije je najbolje razumeti putem analize opšte američke spoljne politike od 2009. Tokom dva mandata u Beloj Kući, bivši senator Ilinoisa je bio optuživan da vodi politiku koja se ne zasniva ni na jednom velikom principu. Za razliku od predsednika Harija Trumana („zaustavljanje“ Sovjetskog Saveza), Dvajta Ajzenhauera („suzbijanje“ komunizma), Ričard Niksona („popuštanje“ napetosti), Džejms Džimi Kartera („ljudska prava“), Ronald Regana (sukob sa sovjetskim „carstvom zla“) ili Džordža V. Buša („rat protiv terora“), Obama nije ostavio iza sebe doktrinu koja bi se povezivala sa njegovim imenom, već skup često kontradiktornih izbora. 2011. se pridružio koaliciji čiji cilj je bilo obaranje Muamer el Gadafija u Libiji, da bi potom izgubio interes za tu zemlju; dao se u diskreciono i potpuno ilegalno (prema međunarodnom i američkom pravu) bombardovanje dronovima, ali upustio se i u multilateralne diplomatske napore radi potpisivanja sporazuma o iranskom nuklearnom programu i znao se pokazati hrabrim kada je odlučivao o obnavljanju odnosa sa Kubom.

Predsednik mora ploviti između sila koje pokušavaju da utiču na njegovu diplomatiju: javnog mnenja, koje je prijemčivo da se klati iz izolacionizma u intervencionizam zbog bilo kojeg počinjenog atentata ili zbog obezglavljenog američkog novinara; izabranih predstavnika na suprotnoj strani, koji su uvek spremni da ga optuže za slabost; njegovih savetnika, ministara i saradnika; američkih saveznika, koji očekuju da se Vašington ponaša u skladu sa njihovim interesima; protivnicima, koji očekuju najmanji pogrešan korak kako bi pomerili napred svoje pijune. Neki predsednici su odluke donosili u bliskoj saradnji sa svojim državnim sekretarima: Truman i Din Ačeson, Ajzenhauer i Džon Foster Dals, Regan i Džordž P. Šulc. Drugi su se oslanjali na svoje savetnike za nacionalnu bezbednost ili na državne sekretare: Nikson i Henri Kisindžer, Karter i Zbignjev Bžežinski. Ali Obama, on odlučuje sâm ili konsultujući njemu blisku gardu: Bendžamin Rouds, Denis Mekdon, Mark Lipert. Ovi ljudi, koji imaju manje od 50 godina, prikupljali su svoje oružje ne tokom hladnog rata, već nakon 11. septembra 2001 - stoga pripadaju antiintervencionističkoj struji.

Sadašnji predsednik je postavio sigurno iskusnije ljude na ključne pozicije diplomatskog i vojnog aparata: Roberta Gejtsa, Liona Panetu i Čak Hagela kao ministre odbrane, Hilari Klinton i Džona Kerija kao državne sekretare itd. Ti glasovi ponekad imaju težinu, kao 2009. kada je Klintonova ubedila Obamu da podrži državni udar protiv Manuel Zelaja u Hondurasu. Ali u trenucima krize, oni se ne čuju tako često. „Bela kuća je u pogledu nacionalne bezbednosti centralizovanija i autoritarnija od vremena Ričarda Niksona i Henrija Kisindžera“, analizira Gejts u svojim Memoarima.

Prvo neslaganje između Obame i njegove svite se pojavilo septembra 2009, po pitanju Avganistana. Dok je predsednik obećavao kraj rata, general Stenli Mekristal, zadužen za operacije u Avganistanu, mu se protivio i smatrao da pobeda zahteva uvećanje američkog vojnog prisustva; procenio je da je potrebno još četrdeset hiljada vojnika. Tokom tri meseca i sastanka za sastankom, državna sekretarka, ministar odbrane, direktor Centralne obaveštajne službe (CIA), savetnik za nacionalnu bezbednost i direktor nacionalnih obaveštajnih službi su pokušavali da ubede Obamu da udovolji generalovim zahtevima. „To nije u nacionalnom interesu“, nije prestajao da ponavlja predsednik, koji nije hteo da „troši 1000 milijardi dolara“ i da se angažuje u „naporima za nacionalnu obnovu na duži rok“. Odbijajući da bira između povlačenja i neograničenog vojnog angažmana koji je zahtevao general Mekristal, odlučio se za kompromis: angažovanje trideset hiljada dodatnih vojnika na period od osamnaest meseci. „Amerika mora pokazati svoju snagu tako što će zaustaviti ratove i sprečavati konflikte“, rekao je 1. decembra 2009. ne bi li opravdao svoj izbor. Većina stručnjaka za vojne poslove je procenila ovu ni-tamo-ni-vamo poziciju posebno neefikasnom, jer je sugerisala talibanima da očekuju oluju.

Sličan scenario se odvijao i 2011, na početku „arapskog proleća“. Treba li vojno intervenisati da bi se srušio Gadafi, pod izgovorom pretnje masakra pobunjenika u Bengaziju? Ovog puta, s izuzetkom Klintonove, Obamina svita je bila opreznija. Gejt je čak javno procenio da bi svakome ko razmatra ekspediciju na Bliski Istok trebalo „skenirati mozak“. Ali, pritisak je dolazio od strane medija, iz inostranstva – posebno Francuske i Velike Britanije, odlučne da se bore – i od strane Kongresa, gde su demokratski senator Keri i njegov republikanski kolega Mekejn zajedno pozivali na uvođenje zone zabrane letova. I opet, predsednik je napravio „centristički“ izbor: prihvatio je intervenciju, ali kao deo šire koalicije, pod mandatom Ujedinjenih nacija (predviđenim samo za zone zabrane letova, ali koji će se brzo proširiti) i pod uslovom da Amerikanci ne rukovode operacijom.

Može li se u ovome otkriti „Obamina doktrina“? Nešto kao: (…)

Obim celog teksta : 3 922 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Benoa Brevil

PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst