Ubedljiva pobeda gospođe Tsai Ing-wen i Napredne partije (PDP) na izborima 16. јаnuara 2016. označava prekretnicu u političkoj istoriji Tajvana. Da je kojim slučajem izgubio mesto predsednika između 2000. i 2008. godine, Kuomintang (KMT) bi i dalje bio u stanju da zadrži većinu mesta u parlamentu. Dakle, ovo je prva prava promena od demokratizacije 1987. godine.
Izabrana sa 56,1% glasova, gospođa Cai ima jak mandat od naroda i udobnu parlamentarnu većinu (68 sedišta od 113) da sprovede svoj program i reši briga sve one koji smatraju da je politika približavanja između obe strane tajvanskog moreuza, inicirana od strane odlazeće vlade KMT, ugrozila suverenitet i bezbednost ostrva. Neprijateljstvo Pekinga moglo bi međutim da učini komplikovanim zadatak buduće predsednice, koja preuzima dužnost 20. maja.
Nekoliko faktora doprinelo je uspehu Cai i njene partije. Najvažniji su, nesumnjivo, socijalno nezadovoljstvo i nada u novi život. Dva puta, 2008. i 2012. godine, KMT je pobedio na izborima mašući strašilom ekonomske marginalizacije u slučaju pobede PDP-a, ali naglašavajući prednosti "posebnog odnosa" sa Kinom. Tokom dva mandata, predsednik Ma Jing-jeou je potpisao dvadesetak sporazuma koji su omogućili otvaranje direktnih vazdušnih i pomorskih veza, razvoj kineskog masovnog turizma, kao i okvirni sporazum o ekonomskoj saradnji, (okvirni sporazum o ekonomskoj saradnji, ECFA), koji je bio prva prekretnica u stvaranju zone slobodne trgovine preko moreuza. Ova liberalizacija trgovine dovela je do značajnog povećanja tajvanskih investicija u Kini: između 1991. i 2015. godine iznosili su 154,9 milijardi $, uključujući i 90 milijardi u proteklih pet godina. U 2009. godini, Tajpej je dozvolio kineske investicije u određenim sektorima; one su dostigle 1,45 milijardi $ krajem januara 2016. godine.
Uprkos svim ovim merama, rast je naglo usporen. Tokom perioda 2008-2013, domaći bruto proizvod (BDP) rastao je po stopi od 3,3% godišnje, prema 6,7% između 2000. i 2008. godine. A ulaskom zemlje u recesiju u poslednja dva kvartala 2015. godine, ona je pala na 0,75%. Pri stopi nezaposlenosti koja je iznosila oko 4%, kritičari uglavnom ukazuju na pogoršanje uslova rada i života. Rast uglavnom koristi bogatima, dok prosečna mesečna primanja stagniraju: prema vladinim podacima, u 2013. godini, bio je na nivou 1998. godine (odnosno 44 739 i 44 798 tajvanskih dolara, ili oko 1225 evra).
Tajvan je ipak jedna od zemalja u kojima su radni dani duži: 2124 sata godišnje u proseku za jednog zaposlenog u 2013. godini, u odnosu na 1474 sata godišnje u Francuskoj, prema Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). A ovim ciframa nisu uzeti u obzir neplaćeni sati. Prema istraživanju koje je 2011. godine sprovela agencija za zapošljavanje Yes, 123 85,3% ispitanih radnika radilo je više od deset sati dnevno, а 70% njih nije plaćeno za prekovremeni rad. Istovremeno, cene nekretnina su skočile što je glavni grad učinilo najskupljim gradom na svetu.
Približavanje sa Kinom nije samo ekonomski neuspeh. Ono je takođe stvorilo nove oblike opasnosti za tajvansku demokratiju. Mediji su se našli pod trostrukim kineskim pritiskom: otkup nekih novina kao što je Čajna Tajms od strane tajvanskih preduzetnika da bi se izdavačka politika uskladila sa željama Pekinga; autocenzura da bi se programi prodavali na kineskom tržištu; pribegavanje upotrebi lažnih imena da bi se zaobišla zabrana Pekingu da objavljuje na Tajvanu. Iskustvo Hong Konga sa cenzurom i kineskim slamanjem štampe i studentskih pokreta igra važnu ulogu u podizanju svesti o riziku koji donosi dalja neobuzdana integracija te dve obale.
Osim toga, nedostatak transparentnosti u pregovorima sa Pekingom i ponovljena spremnost da se izađe izvan mehanizama parlamentarne kontrole, povećali su nepoverenje spram vlade. Po mišljenju sve većeg dela biračkog tela gospodin Ma je izdao svoje obećanje da će braniti suverenitet i (…)
