Nekoliko nedelja pre referenduma po pitanju izlaska iz Evropske Unije, politički život u Velikoj Britaniji izgleda pomalo kao gastronomija: dozvoljeni su i najneočekivaniji brakovi. Počevši od ujedinjenja laburističkog vođe, Džeremija Korbina, koji dolazi iz levog krila radničkog predstavništva, sa konzervativnim premijerom Dejvidom Kameronom. Premda se ne slažući (gotovo) ni oko čega drugog, obojica se zajednički protive „Bregzitu“.
Jun 2015. Tri meseca pre dolaska na čelo Laburistističke partije, Džeremi Korbin je izjavio da „zelenaška Evropa koja pretvara male nacije u porobljene kolonije putem dužničkog tereta“ nema „nikakvu budućnost“. Ovo njegovo ubeđenje nije nimalo iznenađujuće: 1975, na referendumu, Korbin je glasao za izlazak Ujedinjenog kraljevstva iz onoga što se tada zvalo Evropska ekonomska zajednica; 1993, protivio se Mastrihtskom ugovoru, predviđajući da će se njime oduzeti nacionalnim skupštinama mogućnost „da određuju sopstvenu ekonomsku politiku i da će on ići u korist nekolicini neizabranih bankara“. Sad svedočimo neočekivanom preokretu: na referendumu 23. juna, Korbin podržava glas Remain – za ostanak u EU.
Za razliku od Korbina, Dejvid Kameron je oduvek podržavao Evropsku Uniju. Dobri rezultati koje je postigla Stranka za nezavisnost Ujedninjenog kraljevstva (UKIP) i buđenje evroskepticističke struje u njegovim sopstvenim redovima naveli su ga da promeni priču. Dana 23. januara 2013, osudio je EU kao nedovoljno liberalnu: njena „prekomplikovana pravila koja ometaju tržište rada“, njen „prekomerni nadzor“ nad poslovnim aktivnostima, njenu nesposobnost da dereguliše „tržišne usluge, energiju i digitalnu sferu“, manjak njenog entuzijazma da ispregovara „ugovore o slobodnoj trgovini“. Obećavši referendum u slučaju da njegova partija pobedi na parlamentarnim izborima 2015, najavio je da će njeogv glas zavisiti od pregovora sa Briselom gde bi trebalo da se isprave nedostaci unije. Kada je, 23. februara, konačno pristao na kampanju protiv „Bregzita“ pred domom britanskog parlamenta, ovacije su eksplodirale. Ali ne i na laburističkim klupama. Da li će u Britaniji doći do spajanja ulja i vode? Sve vodi ka tome da da. Dok je, prilikom svog govora 14. aprila 2016. najavio da će braniti glas Remain, Korbin je podveo svoj strateški izbor pod perspektivu „izgradnje socijalizma“, dok je identitet drugih političkih aktera iz tog tabora koji se zalaže za opstanak, potpuno drugačiji. Kampanja je primila podršku od strane Međunarodnog monetarnog fonda (MMF), Engleske banke, velikog dela kompanija iz FTSE 100 (grupe 100 kompanija – prim.prev), 80% članova glavne organizacije poslodavaca (Konfederacije britanske industrije, CBI), kao i banke JP Morgan, Goldman Saks i HSBC. Glavna preokupacija poslednjih: City, ogroman finansijski sektor koji ima mnogo koristi od pristupa evropskim tržištima.
Doduše, Brisel je bio dovoljno nesmotren da (donekle) ograniči iznose bonusa koji se uplaćuju bankarima. Ali u svetu se pogrešni potezi opraštaju kada se dođe do pitanja života ili smrti. Ili, drugim rečima, „’Bregzit’ bi značio kraj za City“, navodi Đina Miler, koosnivačica investicione kompanije SCM Private, tokom debate organizovane od strane Financial Times-a, 23. februara. Poteškoća za svakog ko pokušava da mapira pozicije po pitanju glasanja, jeste da „protivnici“ na tabli opravdavaju svoj izbor po pitanju „Bregzita“ istim sredstvom: izbeći katastrofu po City. U očima Houarda Šora, osnivača investicione kompanije Shore Capital, EU treba napustiti da bi se spasile banke. S više entuzijazma nego što operacija dozvoljava, dodatno, i da bi se „ubrzala liberalizacija ekonomije“.
„Otvorena vrata seksualnim nasilnicima“
I evrofili i pristalice izlaza, dakle, održavaju razliku između sebe na putu ka istom cilju: sačuvati i dalje deregulisati City. Za britansku levicu, čiji je odabir Korbina na čelo Laburističke stranke značio odbacivanje socijalnog liberalizma, takav cilj ne omogućava otkrivanje njenog „prirodnog“ saveznika... Neki su se stoga opredelili da potraže druge kriterijume za odabir strane. Uključujući i problem imigracije.
Konzervativna kampanja za izlazak iz EU pliva na kontekstu podložnom iskorišćavanju. Napadi u Parizu i Briselu, izbeglička kriza, i, posebno, nasilje u Kolonji... Poslednji meseci uticali su na rast ksenofobije: „Ništa ne sprečava seksualne napasnike da dođu u Britaniju jednom kada su dobili nemačko državljanstvo“, primer je ovaj tvit Dominika Kamingsa, direktora kampanje Vote (…)
