Ako bi se zamislio dan Bernar-Anri Levija kada bi se listala kolekcija njegovih kolumni iz 2001, pogled bi pao na primamljiv naslov: „Pismo onima koji su se prevarili“. „Vi kažete: ’Američki škripac... Amerikanci su se zaglavili.... nikada američka vojska neće znati kako da se probije kroz ovaj novi Vijetnam ravnica i planina Avganistana...’ Nekoliko nedelja, možda i nekoliko dana nakon ovih čvrstih konstatacija, pada Kabul, događa se neslavni debakl talibana i munjevita pobeda strategije koju je malo nas procenilo kao veštinu, kao nesumnjivu vojno-političku efikasnost.“ (Le Point, 16. novembar 2001.)
Osam godina kasnije nakon ove presude bez prava na žalbu, Sjedinjene Američke Države su se uplele u drugi najduži vojni konflikt u njihovoj istoriji i Barak Obama je najavio raspoređivanje trisedet hiljada dodatnih vojnika. Znamo ovu još ubedljiviju „munjevitu pobedu“...
Ništa više nego Alžir, Bosna, Burundi, Kolumbija, Obala Slonovače, Gruzija, Iran, Izrael, Nikaragva, Pakistan, Sudan i mnoge druge zemlje koje čine neku vrstu nove liste UN-a (Organizacija zemalja koje procenjuje BHL), Avganistan nije izbegao munjevitu dijagnozu „filozofa“. Uveren da je „BHL uvek u pravu; kao figura francuskog intelektualca koji se nikad nije prevario“. Žan-Mari Kolombani, tadašnji direktor Le Monde-a, pozdravlja zapadne vojne uspehe u jesen 2001. „Talibani nisu samo poraženi. Nisu ni stigli da se bore. Bili su bedni u toj nemogućnosti časne borbe.“ Poziv na borbu nikada nije bio tako snažno upućen kao sa sofe bulevara Sen-Žermen, „intelektualac koji se nikad nije prevario“ dodaje: „Slika Saladina koji su trebali baciti Ameriku na kolena i koji su se na prvi pucanj raštrkali kao pilići mogla je zadiviti samo one koji se prepoznaju u njima“. „Pilići“ su uskoro bili u zatvoru Gvantanamo.
Mogli bismo ići i dalje. Ali, zaista – zašto insistirati? Vreme prolazi, koještarije se talože i ostaju. Nerđajući narcizam i režiserski talenat su mu zaradili ovu popustljivost koja odustaje od italijanske komedije budalaština Polišinela (lakrdijaša). Bernar-Anri Levi je sveden na karakter bez dometa, te stoga bez značaja. Greška perspektive. Jedno vreme je bio uzdrman diskreditacijom njegovih uređivačkih štaka u Le Monde-u, Edvi Plenela i Kolombana. potom publikacijom nekoliko kritičkih biografija, a onda je doživeo renesansu u Sjedinjenim Američkim Državama gde su njegovo delo American Vertigo (Random House, 2006), njegove atlantske pozicije i njegov akcenat probudili interesovanje medija.
Decembra 2009. je specijalni broj američke revije Foreign Policy izlistao sto „ključnih međunarodnih mislilaca 2009“. Na tridesetprvom mestu se nalazi – prvi Francuz – Bernar-Anri Levi „zbog njegove majstorske kritike neuspeha levice u staroj Evropi“. Žiri, posebno impresioniran njegovom knjigom Ce grand cadavre à la renverse (Grasset, 2007), prevedenom 2008, je obrazložio svoj izbor: „U knjizi Left in Dark Times tvrdi da je levica (posebno u Francuskoj) napustila svoje ideje jednakosti u korist impulsivne i opasne mržnje kapitalizma, Amerike, Izraela i Jevreja – (…)
