U svojoj 37. godini, Mori Tomoko je aktivna žena, zadovoljna sobom. Živi u Tokiju i radi u prodajnom odeljenju pri jednoj američkoj hotelijerskoj mreži. Nedavno je unapređena, što nam s ponosom prenosi: „Radni sati su mi se značajno uvećali, ali srećna sam. Moje preduzeće mi veruje.“ Udata još u detinjstvu, volela bi da dobije dete pre nego što napuni četrdesetu. Ipak, ona stidljivo kaže: „To bi moglo da se ispreči mojoj karijeri.“
Čak i danas se čini da Japanke moraju da biraju između posla i materinstva. Mori ovo pokušava da ublaži: „Ukoliko bih dobijala primanja i od vlade i od poslodavca, možda bih bila u stanju da odgajim dete…“ Međutim, kao da samoj sebi odgovara na to, momentalno je izrazila skepsu i završila izbegavši da odgovori na pitanje. Slabe su šanse da se ženi koja u Japanu postane majka daju ikakve odgovornosti: poslovođe veruju da je njihov um preokupiran onim što se odigrava kod kuće.
Ne možemo izbeći zaključku: iako Japanke nikada nisu u velikom broju pohađale visoko obrazovanje, njih 60% obustavlja radni odnos nakon što rode prvo dete. U proteklih trideset godina, njihovi poslovni izgledi pogoršali su se: ne više od 44.2% njih ima stabilan posao s punim radnim vremenom, naspram 67.9% 1985. godine. Za to vreme, udeo onih na poslovima s delimičnim radnim vremenom vinuo se s 28.5% 1985, na 43.9% 2015. godine.
Vlada Šinzoa Abea obavezala se da ovo pitanje svrsta među svoje prioritete. Premijer je marta 2014. godine uspostavio savet za promociju zapošljavanja žena. Pre toga je u aprilu 2013. godine usvojio „Akcionu deklaraciju društva u kom će žene sijati“ i lansirao takozvanu „womenomics“, koja za cilj ima postavljanje 30% žena na rukovodeće pozicije do 2020. godine.
Ovo je, za sada, dalek cilj. Trenutni odnos je 64% privredno aktivnih (i delimično aktivnih), naspram 84% neaktivnih žena. Ukoliko bi se stopa zaposlenosti žena izjednačila s muškom, „radna snaga bi se uvećala za 14%“, kaže Takegava Keiko, generalna direktorka vladinog Biroa za ravnopravnost polova.
„Porodiljsko uznemiravanje“
Japanke su svakako pošle u osvajanje poslovnog sveta, nakon donošenja zakona o ravnopravnosti polova 1987. godine. Njihov udeo 1985. godine iznosio je jedva 53%. Ipak, po dobijanju deteta napuštaju radna mesta i samo 11% njih zauzima odgovorne pozicije. Ženski univerzitet u Tokiju je 2011. godine sproveo istraživanje nad pet hiljada žena kako bi se razumeo uzrok ovog stanja stvari. „Daleko najbitniji uzrok [63%] je manjak profesionalnih izgleda“, objašnjava Osava Mačiko, direktorka univerziteta. „One koje su najambicioznije prve su koje će odustati.“ Potom dolazi obrazovanje dece (32%), koje otežava nedostatak mesta za njihovo zbrinjavanje i za zbrinjavanje ostarelih roditelja (38%), što često pada na supruge.
Ovakvo stanje stvari objašnjava se i bezočnom diskriminacijom, usled čega Svetski ekonomski forum ovu zemlju smestio na 104. od 142 mesta, prema kriterijumu rodne ravnopravnosti. Na nisko plaćenim radnim mestima, uz jednaku stručnu spremnost, muškarac će uvek imati prednost, a žene postaju sve ogorčenije.
Stručnjak iz oblasti istorijske sociologije i rodnih studija pri Univerzitetu u Osaki, Muta Kazue ne bira reči: „Japansko društvo ima strukturni problem s prezirom i nedostatkom poštovanja prema ženama. Zvanična politika možda i promoviše njihovo zapošljavanje, ali žene je teško shvatiti kao punopravne učesnice u svetu rada. A udeo ugovora o povremenom zapošljavanju raste… Realni problem žena je siromaštvo, ali i uznemiravanje.“
Ova sociološkinja već dugi niz godina brani ženska prava. Hiljadu devetsto osamdeset devete godine, stala je iza jedne radnice koja je protiv kolege podnela pritužbu zbog uvreda i širenja glasina o njenom seksualnom životu – što je bio prvi slučaj seksualnog uznemiravanja o kom se javno diskutovalo i presudilo u Japanu. Tokom suđenja u upotrebi se pojavila i reč sekuhara („seksualno uznemiravanje“).
Prema policiji, 21.089 slučajeva prijavljeno je 2013. godine, dvostruko više nego 2002. Prema procenama nevladine organizacije (NVO) Matahara net, na svake četiri žene jedna je žrtva uznemiravanja po osnovu trudnoće ili brige o bebi. U onoj (…)
