Jedna od domina uskoro će pasti: kandidatu ekstremne desnice zafalilo je trideset hiljada glasova da postane predsednik Republike Austrije. Dan pred izlazak na glasanje, Žan-Klod Junker upozorio je: „Sa ekstremnom desnicom nema mogućnosti rasprave i dijaloga.“ Ima li, međutim, boljeg poklona za formaciju koja profitira od toga što se nalazi izvan sistema, od takvog prekora nekadašnjeg premijera jednog poreskog raja (Luksemburga), koji je postao predsednik Evropske komisije zahvaljujući pogađanjima desnice i socijalista? Oni su ti koji su zajedno vladali Bečom proteklih šezdeset devet godina i ti koje je prvi krug predsedničkih izbora zbrisao sa mape.
Junker, koji ima mišljenje o svemu, izneo je isto tako i svoju ocenu nacrta El Homri zakona, prezrenog u očima većine Francuza: „Reforma zakona o radu, kakvu zahteva i promiče vlada Manuela Valsa, samo je minimum onoga što moramo da učinimo.“ Minimum? Da, smatra Junker, kada ga uporedimo s „reformama poput onih koje smo nametnuli [sic] Grcima“.
Evropski sporazumi uistinu se svode na hrpu zabrana, pravila i čistki (odnosno „reformi“). Neumoljivo upravljanje njima ne zahteva razumevanje njihovog smisla. Predsednik evrogrupe, Jeren Dijselblom, tako je priznao da on sam malo šta shvata o značaju „strukturnog deficita“ koji nijedna država ne sme da prekorači: „To je jedan indikator kog je teško predvideti, kojim je teško upravljati i teško ga je objasniti. Jedna od stvari koje me frustriraju je to što se on penje i spušta, bez da zaista znam zbog čega je to tako.“ Pa ipak, upravo na osnovu takvih nejasnih statistika evropske vlasti ne prestaju s kažnjavanjem Grčke. One su te koje su nametnule glasanje o sedam stotina strana zakona o budžetu, tri ogromna povećanja poreza na dodatu vrednost (PDV), privatizaciji aerodroma po rasprodajnim cenama, odlaganje starosnog doba za odlazak u penziju na 67 godina, porast doprinosa za zdravstveno osiguranje, ukidanje državne zaštite sitnih posednika koji nisu (…)
