U svojoj sedamnaestoj godini, 2001. godine, mladi francuski grafičar JR pronašao je u pariskom metrou fotoaparat, i istovremeno, životni poziv. Od tog trenutka, on koristi ovaj genijalni aktivistički pribor baveći se svim vrstama socijalnih i političkih pitanja, pritom, kako sam kaže, vodeći računa da ne zauzima strane. Fotografiše portrete anonimnih ljudi koje potom razvija u ogromnim razmerama i lepi ih u javnom prostoru. Fotografije mladih iz predgrađa, postavljene u buržujskim delovima Pariza, kao i ogromne portrete Izraelaca i Palestinaca, suočene licem u lice u osam palestinskih i izraelskih gradova... Sve ovo čini deo njegovog pristupa koji je, premda isprva ilegalan, uveliko tolerisan, ako ne i poželjan. Ovakva „umetnost infiltriranja“, na spektakularno očigledan način ukazuje na to da danas, poslužimo se rečima sa njegovog sajta, videti svoju sliku na zidu znači postojati.
U dvadesetsedmoj godini, 2011, JR je osvojio nagradu fondacije TED (Tehnologija, Zabava, Dizajn), u visini od 100.000$ (od 2013, nagrada iznosi milion dolara), koja se svake godine dodeljuje „izuzetnom pojedincu“ i do sad su je primili ljudi poput Vilijama Klintona, kuvara Džejmija Olivera i pevača Bona. Kao i ostali dobitnici, JR je bio upitan da iskaže „želju kojom bi promenio svet“. Njegov odgovor je glasio da želi da „svako od nas brani ono što mu je važno za učešće u globalnom umetničkom projektu, i tako ćemo zajedno preokrenuti svet... inside out [naopačke].“
Uspeh je bio ogroman: za četiri godine, preko 250.000 ljudi, iz više od 120 država, učestvovalo je u ovoj operaciji. Na internet sajtovima ili u fotografskim kabinama štampali su svoje portrete u velikim formatima i lepili ih u javnom prostoru. To je predstavljalo „parcipativnu“ dimenziju projekta. Ostaje nejasno koliki je značaj ove inicijative, i nije sasvim lako uvideti na koji tačno način ona „menja svet“.
Bilo kako bilo, JR, koji počinje i da snima filmove, postao je zvezda. Na to ukazuje i (…)
