U septembru 2007. je Bernar Arno, predsedavajući i izvršni direktor poslovnog konglomerata LVMH (Louis Vuitton Moët Hennessy) koji se bavi proizvodnjom luksuznih dobara, organizovao mali „hepening“ kako bi obeležio šezdesetu godišnjicu modne kuće Dior.
Arno je bio široke ruke, sa sve Dom Perinjon šampanjcem, kavijarom, 75 konobara za 25 stolova, 14 kuvara, četiri hiljade ruža i osam hiljada mladica đurđevka (što je bio zaštitni znak preminulog Kristijana Diora). Ali ni 270 prisutnih zvanica nisu bile ništa manje posebne, od ministarke pravde Rašide Dati, ministra unutrašnjih poslova Brisa Ortefoa i njegove supruge, koja se pojavila u Diorovoj haljini, gradonačelnika Pariza Bertrana Delanoea, voditeljke informativnog TV programa Kler Šazal, takođe u Diorovoj haljini, preko bivšeg ministra spoljnih poslova Ubera Vedrina i šefa poslaničke grupe vladajućih konzervativaca Žan-Fransoa Kopea, do Eltona Džona i Fara Dibe, supruge preminulog iranskog šaha. Svemu tome je prisustvovao i predsednik vlade, Fransoa Fijon, koji je samo četiri dana kasnije izjavio: „Na čelu sam države u bankrotstvu, a tome mora da se stane na put“.
Upadljiva potrošnja milijardera nije ništa novo; međutim, društveni predznak takvih događaja sada više nije samo stvar modnih časopisa.
Sarkozijeva pobeda na predsedničkim izborima najavila je novi pristup vršenju vlasti, s obzirom da je dovela do spajanja nekoliko delova francuske elite: krupnih vlasnika, kreatora javnog mnjenja i političkih vođa, bilo sa levice bilo sa desnice, sve dok se drže principa slobodnog tržišta. U najboljem slučaju bi trebalo da su i vrlo imućni. Arno je najbogatiji čovek Francuske i 2006. je procenjeno da je „težak“ 21 milijardu dolara. Lični je prijatelj predsednika, koga je pozvao na veliko venčanje svoje ćerke Delfine, čemu je prisustvovalo i šest članova tadašnje vlade, kao i Kope i Vedrin (koji je inače član upravnog odbora LVMH). Čak je iznajmljen i veliki kamionet kako se haljina za venčanje ne bi izgužvala u prevozu.
Arno je posedovao i finansijski dnevni list, La Tribune, koji je pokušavao da proda kako bi došao u posed Les Echos, unekoliko uticajnijih novina. Zaposleni u oba lista su bili protiv tog poduhvata, ali Arno je imao podršku svog prijatelja Sarkozija. LVMH je 2006. podelio 1,789,359 berzanskih opcija, od čega je 450 hiljada dobio šef kompanije. Sarkozijeva Vlada je izglasala ozbiljne poreske olakšice za bogate, pa između ostalih i za Arnoa, možda u znak zahvalnosti za to što su čvrstim kontrolisanjem rasta zarada zaposlenih imali udela u obuzdavanju inflacije. Mnogo zaposlenih u Arnoovoj proizvodnji luksuznih dobara dobija samo minimalnu nadnicu.
Bivši britanski premijer iz redova laburista, Gordon Braun, pitao je Arnoa za savet, ali naš tajkun je ubeđen da ga u Francuskoj gledaju popreko: „Glavni problem za poslovne ljude u Francuskoj je u tome što naša zemlja i dalje teško prihvata tržišnu privredu. Mislim da marksističke ideje i dalje imaju uticaja, i u poslednjih 20 godina taj uticaj u političkim raspravama samo raste“.
Arno izgleda živi u nekoj drugoj Francuskoj koju ne deli sa ostalima. Jedan od njegovih prijatelja je postao predsednik, a socijalistička opozicija, pošavši za primerom svojih britanskih kolega, ne priča ni o čemu osim o vrednostima slobodnog tržišta, individualizmu, zasluzi i novcu. U međuvremenu, Bernar-Anri Levi – neoliberal, proamerički nastrojen član visokog društva, mudri upravnik ogromnog bogatstva i zvezda bez premca u intelektualnom šou-biznisu – objavio je knjigu za koju se nada da će mu obezbediti mesto glavnog intelektualca Socijalističke partije (SP). Restauracija se nastavlja
Francuska liči na plutokratiju: novac je ono što je bitno. Vlada je prepuna korporativnih advokata, a uticajni poslanici parlamenta, poput Kopea, ne kriju želju da obavljaju svoj javni posao dok u isto vreme privatno zgrću silno bogatstvo. S obzirom na neprestane skandale na berzi i u svetu finansija, sve veće zanimanje javnosti za milijardere i redovno lobiranje, Francuska polako postaje drugi Monako.
Venčanje poslanika SP Anrija Vebera bilo je ekstravagantan događaj priređen za slavne ličnosti, ali su mu prisustvovali i bivši levičari koji su tada bili ministri u desnoj vladi poput Bernara Kušnera. Na spisku gostiju bio je Žak Atali, bivši specijalni savetnik Fransoa Miterana. Atali je prihvatio Sarkozijev poziv da predsedava novoosnovanom Komisijom za oživljavanje francuskog rasta i ispostavlja se kao ubeđeni zagovornik tržišnog nadmetanja i masovne raspodele. Restauracija se nastavlja.
Trinaestog juna 1971, u svom govoru na kongresu u Epineu. Miteran je osudio „sve što novac može da uradi, novac koji kvari, novac koji kupuje, koji ubija, koji uništava i novac koji ubija čak i ljudsku savest“. BHL sada predlaže da SP organizuje kongres koji bi najavio novi početak, svojevrsni „anti-Epine“. On u novcu ne vidi kvarenje, trulež, propast i smrt savesti, već „priliku da se rat povuče pred trgovinom, a zatvoreni svetovi pred otvorenim granicama. Umesto hirovitosti, nasilja, trampe, otimačine, proizvoljnih rešenja i fanatizma nastupaju razmena i kompromis, i to sve zahvaljujući novcu.“
Ovakvo shvatanje kapitala kao bedema protiv fanatizma je danas u modi i teško da će uznemiriti pripadnike vlasničke klase kao što su Arno, Lagarder (čovek po kome istoimeni avio-medijski konglomerat nosi ime) ili Fransoa Pino, vlasnik PPR, globalne maloprodajne grupe. Poslednja dvojica su bliski Levijevi prijatelji, a on lično nema nikakvih dilema u vezi sa „štelovanjem“ svojih kolumni tako da odgovaraju njihovim interesima.
Kome je uopšte stalo do Levija? Iako mu već trideset godina obožavaoci hvale dela, a mediji im u tome zdušno pomažu, nikom ne pada na pamet da mu kupi neku od knjiga nakon što se okonča PR ofanziva. Naslov njegove autobiografije – Komedija – upućuje na to da i on sam ponekad shvata da je sve to farsa.
Kornelijus Kastorijadis je 1979. priznao da ga zbunjuje Levijeva pojava: „Kako može jedna zemlja sa tako prefinjenom, dugovečnom (…)
