Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NAJNEMOGUĆIJI POSAO

Uloga Generalnog sekretara UN

JPEG - 2.7 Mio
Maja Majolinica – „Okovi“

Javni nastup kandidata za mesto Generalnog sekretara Ujedinjenih nacija pred Generalnom skupštinom UN bio je događaj bez presedana i usmerio je pažnju celog sveta na trku za Ban Ki-Munovog naslednika.

„Najnemogućiji posao na svetu“ – tim rečima je 1953. prvi Generalni sekretar UN, Trigve Li, opisao svoj posao Dagu Hamaršeldu koji ga je u tome nasledio. S vremenom ta uloga nije postala nimalo lakša. Povelja Ujedinjenih nacija je Generalnom sekretaru odredila dve različite funkcije: on ili ona je „glavni administrativni službenik Organizacije“, a u isto vreme i nezavisni zvaničnik kome Generalna skupština (GS) i Savez bezbednosti (SB) mogu da povere izvesne neodređene (ali implicitno političke) poslove. Bilo ko da je na funkciji mora da pokaže da li je više „sekretar“ ili „generalni“.

Paradoksa ima i previše. Generalni sekretar mora da ima podršku raznih država, naročito pet stalnih članica SB, ali mora da bude i iznad partikularnosti svake od njih ponaosob. Iako svoje kapacitete za obavljanje tog posla dokazuje birokratskom ili diplomatskom službom, jednom kada je izabran, Generalni sekretar mora da prevaziđe svoju prošlost i bude glas čitavog sveta, skoro kao „svetovni papa“.

Generalnom sekretaru je povereno da pomaže državama članicama u donošenju dobrih i utemeljenih odluka, koje je onda dužan da sprovede u delo, ali je ovlašćen i da utiče na njihov rad i čak da im predlaže konkretne poteze. Iako rukovodi složenom organizacijom i na čelu je agencija UN, mora da donosi odluke u okviru budžetskih i regulatornih granica koje određuju države-članice.

Nema sumnje da Generalni sekretar ima izuzetnu moć da utiče na političku agendu, ali nema moć da sprovodi u delo sve svoje planove, a viziju koju izražava mogu da ostvare samo vlade država-članica. Drugim rečima, pokreće svet ali ga ne usmerava. Upravo je Hamaršeld, na vrhuncu Hladnog rata, prvi tvrdio da nepristrasni javni službenik može biti „u političkom celibatu“ iako možda nije „politički nevin“. Generalni sekretar može imati političku ulogu a da ne žrtvuje svoju nepristrasnost, pod uslovom da to čini u skladu sa Poveljom UN i međunarodnim pravom.

Kampanje za Generalnog sekretara UN ni u čemu ne liče na bučnu američku predsedničku kampanju koja se trenutno odvija. Kampanje u UN se vode toliko diskretno da su skoro tajne, i imaju vrlo malo izborno telo: petnaest članica SB koje treba da se dogovore oko jednog imena koje će proslediti GS UN. (Ne)postojanje neke većine u 193-članoj GS nije preterano bitno: Skupština uvek samo potvrđuje nominaciju SB. Ono što jeste bitno je pobeda u SB, u kome pet stalnih članica (SAD, Kina, Francuska, Velika Britanija i Rusija, tzv. „stalna petorka“ ili P-5 u žargonu UN) imaju pravo veta.

Neformalni dogovor o geografskom rotiranju Generalnih sekretara je dobio nešto na formalnosti s obzirom da su na uzastopnim izborima, od 1971. godine, birani Evropljanin, Latinoamerikanac, Afrikanac (na njegovo mesto je posle jednog mandata ponovo došao Afrikanac) i Azijat. (Uglavnom se uzima zdravo za gotovo da svaki kontinent ima pravo na dva mandata; Afrika je tu bila izuzetak jer je nosilac njenog drugog mandata bio izuzetan Generalni sekretar za koga su svi želeli da odsluži još jedan mandat.) To znači da je ponovo došlo vreme za nekoga iz Evrope, i to Istočne Evrope, s obzirom da je to jedini region UN koji još uvek nije dao Generalnog sekretara.

Istočna Evropa će biti pred izazovom da pronađe kandidata koji neće dovesti do ruskog ili američkog veta (teško da će ostale tri stalne članice staviti veto na nekoga iz Evrope). Ako se ipak dogodi da nijedan kandidat iz Istočne Evrope ne prođe, moguće je da neko ko je po nacionalnosti pripadnik grupe „Zapadna Evropa i drugi“ dobije svoju šansu (kao što je bivša premijerka Novog Zelanda Helen Klark, trenutno na položaju generalnog podsekretara UN), naročito ako je u pitanju žena, s obzirom da mnogi smatraju da je vreme da UN dobije i Generalnu sekretarku. Međutim, pravo iznenađenje bi bilo da na to mesto 2016. godine dođe neko, ko bi sasvim sigurno bio muškarac, iz Latinske Amerike, Afrike ili Azije.

Da li će svetska javnost imati uvid u proces koji će dovesti do te odluke? Na izborima iz 2006. godine, na kojima sam i sâm učestvovao (i našao se na drugom mestu od ukupno sedam kandidata, odmah iza i vrlo blizu Ban Ki-Muna), kandidati su bili prisutni u javnosti na do tada neviđenom nivou – od sastanaka sa Regionalnim grupama, obraćanja godišnjem Samitu Organizacije afričkog jedinstva, preko posebnih sajtova za analizu kampanje, istraživanja javnog mnjenja i uredničkih tekstova na tu temu, sve do debate na BBC-ju (u kojoj Ban, naposletku i pobednik trke, ipak nije učestvovao, što samo potvrđuje da javne kampanje imaju jako malo uticaja na ishod).

Kada se Ban priključio izborima, Južna Koreja je postavila novi rekord u pružanju ruke bitnim igračima: njeni predstavnici su posetili svih 15 članica SB u njihovim zemljama, često predlažući važne bilateralne sporazume, za šta drugi kandidati nisu imali ni vremena ni novca. Jedina država koja se upustila u jednogodišnju, dobro uređenu i izdašno finansiranu (...)

Obim celog teksta : 2 772 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Šaši Tarur

PREVOD: Vuk Vuković

Podeli ovaj tekst