Premda se ne svode uvek na to, političke debate često zadobiju oblik borbe brojevima. Kampanja za referendum 23. juna, koji se završio pobedom Bregzita i odlukom Britanije da napusti Evropsku uniju, ponovo je dokazala ovu činjenicu. Svaka strana je uposlila stručnjake, lobiste i institucije svih vrsta, s ciljem da proizvedu pokazatelje — često protivrečne — o budućim dobitima ili opasnostima, posebno ekonomskim i finansijskim, Kraljevskog Bregzita. Nasuprot tome, britanski građanin je bio malo ili gotovo nimalo obavešten o tome kako je njegova zemlja oblikovala prakse i komunitarističke politike same EU. Oni koji se, u Briselu i većini evropskih glavnih gradova, raduju tom uticaju, izbegavaju da o tome pričaju na sav glas. Oni kojima on ne odgovara, posebno u Francuskoj, ne žele javno da govore o svojoj nesposobnosti da mu se odupru.
Vojno angažovane u brojnim spoljnim operacijama, članice EU su, uz izuzetak Francuske, u velikoj meri ograničile svoje strateške međunarodne ambicije na evropski i NATO horizont. One se izjašnjavaju unutar EU, tj. u okviru evrozone, navodeći svoje strahove i pretpostavljene adute, i ne ulazeći u sukobe sa pojedinačnim članicama, ili sa "Evropom". Grčka, podvrgnuta diktatima svojih partnera i pod pretnjom izbacivanja iz sistema jedinstvene valute, samo je izuzetak koji potvrđuje pravilo.
Od kraja Drugog svetskog rata, britanske političke elite zauzele su potpuno drukčiji stav. U svom govoru 5. decembra 1962, Din Ačeson, državni sekretar u vreme vladavine američkog predsednika Harija Trumana, između 1949. i 1953, kritikovao je tu poziciju, kao i u mnogo prilika kasnije, a u nešto skorije vreme, tokom polemika o Bregzitu: "Britanija je izgubila svoje carstvo i još uvek nije pronašla svoje mesto. Pokušaj da igra dotičnu ulogu — to jest ulogu izdvojenu iz Evrope putem ’posebnih odnosa’ koje gaji sa Sjedinjenim Državama, ulogu zasnovanu na njenom mestu na čelu Komonvelta koji nema ni strukturu ni jedinicu ni moć (…) — toj ulozi su odbrojani dani."
Anglosfersko siroče
Svojevremeno su ove izjave izazvale skandal u britanskom establišmentu, posebno jer su ismevale teze iz dva govora, takođe istorijska, koja je održao Vinston Čerčil petnaest godina ranije. U prvom, 5. marta 1946. u Cirihu, premijer je pozvao na stvaranje federalne Evrope kojoj će Ujedinjeno Kraljevstvo pružiti podršku, ali spolja: "Sa vama smo, ali nismo vaši." U drugom govoru, iz 1948, pred konferenciju Konzervativne partije, razvio je svoju "teoriju o tri kruga" na čijem se preseku nalazi, kako je rekao, Ujedinjeno Kraljevstvo: prvi su države engleskog govornog područja — Sjedinjene Države i "bela" gospodstva (Kanada, Australija i Novi Zeland); potom Evropa, i na kraju, Komonvelt. Ne treba pripadati isključivo nijednom od njih, pa ni ovom najbližem — Evropi.
Fraza koja se često ponavlja u skorije vreme u medijima kako bi se opisao odnos između Londona i EU glasi semi-detached (poluodvojeni), reč koja evocira susedne kuće povezane zidom iz britanskih predgrađa. Unija ne predstavlja jednu kuću, već dve: prvu koja sadrži 28 soba — uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo — i drugu koja ima samo jedan deo, tj. samo Ujedinjeno Kraljevstvo. U zavisnosti od okolnosti, Albion (starogrčki naziv za Britansko ostrvo, prim. prev.) boravi u nekoj od ove dve rezidencije. Koncesije koje je premijer Dejvid Kameron izvojevao od Evropskog saveta 18. i 19. februara 2016. su potvrđene.
Potvrdu o "posebnim odnosima" sa Sjedinjenim Državama je teže dobiti. Ta dugo održavana iluzija obnovljena je 2013. u vreme kada je Edvard Snouden podelio informacije o globalnom nadziranju sprovedenom od američke Nacionalne agencije bezbednosti (NSA). Svi u obaveštajnim službama su znali da je NSA najstrašnije prodrla u javnu sferu: "velike uši" slušale su sve poruke na planeti upućene SAD, ne samo američke već i (…)
