Poslednjih godina, stereotipizovana slika o siromašnom Čadu, zatvorenom i nestabilnom, ustupila je mesto slici Čada kao uspinjuće regionalne sile, odgovorne za rat protiv džihadizma u Sahelu i Centralnoj Africi. Iako, od nevladinog sektora (NVO), redovno kritikovan zbog kršenja ljudskih prava, autoritarni režim predsednika Idris Debi Itnoa, koji je na vlasti više od četvrt veka, uživa snažnu podršku Francuske, bivše kolonijalne sile, i Sjedinjenih Država. Kako objasniti ovakvu metamorfozu?
Čad je tranzitna zemlja koja se nalazi na granici Sahela i Sudana, "izgleda da je jedna od relativno stabilnih država te ‘linije fronta‘ koja prolazi kroz celu Afriku, od Sudana do Kasamanse, i suprotstavlja islamska područja na severu i Afriku na jugu koja je većinski okrenuta animizmu i hrišćanstvu", objašnjava geograf Žero Magrin. Takođe, Čad predstavlja tranzitno područje između crnačke Afrike i arapskog sveta. Ta strateška pozicija ojačana je nedostatkom ozbiljnih regionalnih konkurenata: države u sredini kontinenta Demokratska Republika Kongo, Centralnoafrička Republika ili Burundi, iako bogate prirodnim resursima, karakteristične su po izraženim političkim tenzijama.
Čad je umeo da veliča svoj sekularni odnos sa Francuskom. Nakon nezavisnosti, 1960, Pariz je učinio svoju bivšu koloniju bazom za vojne obuke. U januaru 2013. godine, Ndžamena je ponudila kontingent od 2.000 ljudi da pomognu francuskim snagama u operaciji Serval, koja je započeta kako bi bila zaustavljena ofanziva džihadista na severu Malija. Od avgusta 2014, operacija Barkane je preuzeta; ta zemlja je osnovala sedište, kao i 3.350 francuskih vojnika koji su tamo stalno stacionirani. Za odnose između ovih dveju država karakteristični su redovni diplomatski susreti, kako između ministara, tako i između predsednika. I Pariz ume da pokaže zahvalnost prema svom savezniku: bez logističke podrške Francuske u toku 2008, predsednik Debi bio bi pobeđen od naoružane opozicije iz susednog Sudana.
Pretnja džihadista podgreva igru Čada. Zemlja je uspela da se iskaže kao lider vojne borbe protiv Boko Harama, i na taj način su potisnuli u drugi plan Nigeriju (Nigerija je proglasila vanredno stanje na severu zemlje u maju 2013) i Kamerun, iako su te zemlje uložile dosta novca i ljudstva u borbi protiv ove islamske sekte. Tridesetog jula 2015, parlament je usvojio antiteroristički zakon koji je ponovo uveo smrtnu kaznu, koja je inače bila ukinuta nekoliko meseci ranije. Nijedna druga država u Centralnoj Africi ne poseduje oružanu snagu superiornu u odnosu na Čad. Broj od 17.000 vojnika u periodu 1989—1990. povećao se na 25.350 u 2013. godini. Za vojne troškove u 2011. izdvojeno je 6,6% ukupnog bruto društvenog proizvoda (BDP), naspram 5,2% u Angoli (2012) i 1,1% u Ruandi (2013), dvema zemljama bliskim Sjedinjenim Državama.
Vojska Čada važi za najsposobniju za borbe u pustinjama. Bila je u planinama Tibersti i Enedi, ali i na granici sa Darfurom. To umeće joj je omogućilo da se iskaže kao saradnik Pariza u analognim operacijama, kao na planini Adrar des Ifogas u Maliju. Mit o njenoj nepobedivosti baziran je na činjenicama u vezi sa oružjem: napadu 5. septembra 1987. koji je započelo 2.000 vojnika protiv libijske vazdušne baze iz Maten As Sara. Ta pobeda nad snagama koje su inače superiorne kada je reč o konvencionalnom naoružanju i brojnosti naterala je generala Muamera Gadafija da pregovara.
Politička analitičarka Marijel Debo, naime, precizira da je vojska Čada vojska "na dve brzine. S jedne strane, pripadnici elitnih jedinica koji se bore u Maliju protiv Al Kaide, u islamskom Magrebu protiv njihovih saradnika i u slivu reke Čad protiv Boko Harama. Ova dobro naoružana i dobro istrenirana vojska dobija visoke novčane iznose od Francuske i SAD, koje zatvaraju oči pred njihovim brutalnim načinima postupanja i njihovom strukturom, naročito kada je reč o ljudima bliskim predsedniku Debiju. Sa druge strane, postoji vojska koja ima malo sredstava i gde je regrutovanje malo više (…)
