Sunčeva svetlost obasjava veliki trg u Silopiju, gradu od 80.000 stanovnika, pretežno sa jugoistoka Turske, na samo petnaestak kilometara od granica sa Sirijom i Irakom. U periodu između decembra 2015. i januara 2016. godine turske snage bezbednosti izvršile su siloviti napad na stanovništvo i borce Kurdistanske radničke partije (PKK), formacije koja se poziva na demokratski konfederalizam i zahteva autonomiju teritorija sa kurdskom većinom. Borbe su se vodile bez prisustva javnosti: više puta podvrgavan dugotrajnom policijskom času, kao i mnogi drugi gradovi, Silopi je bio izolovan tokom trideset sedam dana.
U celoj zemlji, uključujući i Ankaru i Istanbul, atentati čija su meta, po pravilu, snage reda, pojačavaju represiju što izaziva nove odmazde. Tako, 10. juna, radikalna disidentska organizacija PKK-a, oni koji traže slobodu Kurdistana (TAK), preuzima odgovornost za eksploziju automobila-bombe i atentat na policajce u Istanbulu. Pre nekoliko dana vlada je izglasala zakon kojim olakšava ukidanje imuniteta nekih poslanika da bi ućutkala 59 članova Demokratske stranke naroda (HDP).
I ovog prolećnog jutra, atmosfera u Silopiju i dalje je napeta. Česti prolasci oklopnih vozila turske policije i helikopteri koji se vrte na nebu stalno podsećaju da rat nikada nije daleko. Ispred dva javna beležnika, koji su došli sa svojim stolovima na rasklapanje i pisaćim mašinama, formirali su se redovi za čekanje. Ovih dana oni imaju više posla nego obično. Ljudi im se obraćaju da bi ispunili formular u vezi sa razaranjem kuće, da bi uputili pismo upravniku zatvora, ili prijavili smrtni slučaj.
Riski Sefalek, šezdesetogodišnjakinja, živi u srcu oblasti u kojoj je došlo do sukoba. "Bojna kola koja su bila iza kuće ciljala su džamiju. Ali granata je prošla kroz dnevnu sobu." Pod belim velom ukrašenim čipkom, kakav nose kurdske žene srednje klase, ona izgleda umorno. Prima nas u bašti, sa suprugom, ćerkama i unucima. Jedan od dečaka doneo je novu odeću koju porodica posmatra. "To je za Temera, mog unuka", ozbiljnim tonom objašnjava ona. "On ima 16 godina i u zatvoru je. Pre toga je bio tri nedelje u bolnici jer mu je metak prošao kroz kuk." Ovaj tinejdžer nije bio pripadnik policije. On se našao uhvaćen u zamci sukoba, kao i svi stanovnici Silopija, zatvoreni u svom gradu kao u mišolovci.
U svim gradovima turskog Kurdistana koje smo posetili prikupili smo mnoga slična svedočenja. Nalaz je svuda isti. Mirovni proces između vlasti i PKK-a, pokrenut 2009. kako bi se okončao sukob koji je započeo 1984. godine i rezultirao sa više od 40.000 mrtvih, više nije na snazi. Za turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i njegovog novog premijera Binalija Jildirima, koji je imenovan 24. maja 2016, "nije više moguć nikakav dijalog sa PKK-om". Njihov rečnik je nedvosmislen: "čišćenje", "čistka", "potpuna pobeda".
U proleće 2013. godine, pregovori su doveli do povlačenja kurdskih boraca u Irak; ali, u okolnostima širenja građanskog rata u Siriji, oni nisu nastavljeni. Napetost se pojačala tokom bitke za Kobani u kojoj su se snage sirijskih Kurda bliske PKK-u suprotstavile Islamskoj državi (ISIS). U kurdskim gradovima, mnogi događaji su ukazali na pasivnost turske vlade, optužene da je u dosluhu sa ISIS-om. Dvadesetog jula 2015. došlo je do napada koji se pripisuje ISIS-u, a u kojem su bila trideset i tri mrtva i stotinak ranjenih među mladim turskim i kurdskim socijalistima okupljenim u kulturnom centru u Suruču, u blizini granice sa Sirijom, koji su tada tražili način da pomognu rekonstrukciju Kobanija. Protesti su intenzivirani; dva dana nakon napada, PKK je, optužujući Ankaru za saučesništvo sa džihadistima, ubio dva policajca u Džejlanpinaru, na jugu, u blizini granice sa Sirijom. Nije trebalo dugo čekati da turske vlasti objave "rat protiv terorizma" sa namerom da ciljaju i ISIS i PKK, ali naročito usmeren protiv kurdskih snaga.
Od septembra, u glavnim kurdskim utvrđenjima dolazilo je do čarki koje su postajale sve ozbiljnije. U Silopiju su, početkom decembra, grupe Pokreta revolucionarne patriotske omladine (YDG-H) kopale rovove po ulicama da bi podigle barikade "kako bi se zaštitile od turske policije", proglašavajući autonomiju grada. Mlade pripadnike narodne vojske brzo su obučili iskusni borci koji su došli iz Iraka, naročito iz planinske regije Kandil, gde se nalazi komanda PKK-a. Ove urbane pobune izazvale su intervenciju deset hiljada vojnika turske pešadije uz podršku tenkova i helikoptera. Svuda su postavljane trajne blokade da bi se ostavio otvoren prostor za represiju. "Policijski čas se pretvorio u mašinu za uništavanje gradova", kaže poslanik Ferhat Endžu, član vladajuće Narodne demokratske partije (HDP). Po okončanju jedne faze gradskih borbi i povlačenju pripadnika (…)
