Donald Tusk, predsednik Saveta Evrope, trebalo bi da žali zbog toga što je negativni ishod glasanja u Britaniji unapred označio kao "početak uništenja ne samo Evropske unije već i evropske civilizacije". I pored toga, pobeda Bregzita čitav je Stari kontinent pogodila poput groma.
Jer ovog puta opšte pravo glasa teško da će se zaobići oslanjanjem na otuđenu političku klasu ožalošćenu rezultatima referenduma od 23. juna, ne bi li se nekako zakrpio aranžman koji je narod odbacio. Niko u Londonu i ne pomišlja na flagrantno poricanje demokratije, poput onog počinjenog u Francuskoj i Holandiji nakon negativnih ishoda glasanja o evropskom ustavu. Nije izgledno ni to da će Britanci biti izloženi onolikom preziru kom su bili izloženi Grci, koji su, u odgovor na njihov zahtev za promenu kursa Evropske unije, finansijski ugušeni i primorani da prihvate društvenu čistku sa katastrofalnim privrednim posledicama.
General De Gol se 1967. godine usprotivio pristupanju Ujedinjenog Kraljevstva Evropskoj ekonomskoj zajednici, budući da je ono odbacilo "stvaranje zone slobodnog tržišta Zapadne Evrope, u iščekivanju atlantske zone koja bi naš kontinent orobila sopstvenog identiteta". Pa ipak, bilo bi nepravedno isključivu odgovornost za takvo jedno brisanje pripisati Londonu, s obzirom na to da je saučesnike našao u Berlinu, Parizu, Rimu, Madridu… Do te mere da i ne vidimo šta bi tačno predstavljalo taj "identitet", koju to posebnost Evropska unija uopšte brani (vidi članak Bernara Kasena, strana 4). Štaviše, sada je jasno da je, u pokušaju sprečavanja njegovog odlaska, Ujedinjeno Kraljevstvo bez veće muke pristalo na sporazum koji je trebalo da ukine socijalnu pomoć radnicama i radnicima iz drugih evropskih zemalja, kao i na onaj koji je interesima finansijskog sektora trebalo da pruži veću zaštitu.
Evropska unija, kao projekat intelektualnih elita rođenih u svetu podeljenom Hladnim ratom, već četvrt veka propušta da napravi drugu moguću veliku (…)
