Hoće li čelnici evropskih zemalja članica Atlantskog saveza ispratiti primer Žozea Manuela Baroza, koji je po završetku predsedavanja Evropskoj uniji postao lobista Goldman Saksa? Nije li im, u tom slučaju, samit Severnoatlantskog saveza (NATO) mogao poslužiti kao priprema za povratak na scenu u vidu konsultanata nekog od američkih preduzeća za proizvodnju naoružanja? Iako svakako apsurdna — makar se nadamo — ova hipoteza zvuči tek nešto alarmantnije od odluke objavljene po završetku njihovog sastanka održanog u julu u Varšavi: uspostavljanje nove mobilne jedinice od četiri hiljade ljudi u Poljskoj ili nekoj od baltičkih zemalja. Na puškomet od Sankt Peterburga i uporišta ruske flote u Baltičkom moru.
Već zamišljamo ozlojeđenost ruskih državnika kada se NATO, struktura nasleđena još iz Hladnog rata, koja je trebalo da nestane skupa sa Sovjetskim Savezom, sastao na istom mestu na kom je maja 1955. godine, pod pokroviteljstvom SSSR-a, potpisan Varšavski pakt. Da stvar bude gora, američki general Kertis Skaparoti, novi komandant NATO snaga u Evropi, izjavio je da bi njegova "komandna struktura" trebalo da bude "dovoljno agilna za prirodnu tranziciju između mira, provokacije i sukoba ". "Provokacije", kažete? Ukrajinski predsednik, Petro Porošenko, koji vodi neobjavljeni rat s Rusijom, bio je pozvan u poljsku prestonicu, iako njegova zemlja nije deo NATO-a.
Tamo je mogao da čuje podsećanje predsednika Sjedinjenih Američkih Država na njegovu "čvrstu podršku naporima Ukrajine da odbrani svoj suverenitet i teritorijalni integritet protiv ruske agresije". U prevodu: zapadne sankcije protiv Moskve opstaće "sve dokle Rusija u potpunosti ne ispuni svoje obaveze koje proističu iz sporazuma u Minsku". Vašington i njegovi saveznici, dakle, ostaju pri tome da ulogu ukrajinskih manevrisanja u slučaju aneksije Krima od strane Moskve tretiraju kao kršenje sporazuma iz Minska.
Čemu održavanje tenzija između evropskih zemalja i (…)
