Politički život Turske sve je bliži ponoru koji preti da će ga progutati od 20. maja 2016. godine, kada je izglasan privremeni amandman na Ustav kojim je omogućeno neposredno ukidanje poslaničkog imuniteta za nekoliko desetina poslanika. U članku se ovaj datum posmatra ne samo kao kršenje Ustava već i ugrožavanje univerzalnih principa prava i demokratije.
Predstavljen od predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, amandman primarno pogađa Narodnu demokratsku partiju (HDP). najvažniju opozicionu stranku u Parlamentu. Ne manje od 417 glavnih optužbi bilo je izrečeno protiv 53 poslanika Narodne demokratske partije, zbog kritika koje su iznosili na javnim skupovima. Drugim rečima, oni su samo koristili svoje osnovno pravo — pravo na slobodu govora. Erdogan je, na taj način, otišao korak dalje u nastojanju da ukloni HDP iz Parlamenta i demokratskog života.
Šef države posmatra našu partiju kao prepreku za uspostavljanje autokratske vlasti. Zato što je naša organizacija glavna platforma za narodne i demokratske snage Turske u celini, kao i za kurdski politički pokret posebno, on želi da je ućutka.
On želi da uguši svaku opoziciju koja, u Parlamentu, osuđuje zločine protiv čovečnosti počinjene u oblastima sa većinski kurdskim stanovništvom.
Mi nećemo pognuti glavu pred potezima osmišljenim da naše izabrane predstavnike pretvore u poslušnike ratne mašinerije Partije pravde i razvoja (AKP). Mi ćemo nastaviti našu borbu za pravdu i jednakost, rame uz rame sa drugim demokratskim snagama Turske, mi ustajemo protiv tužilaca kojima su naši poslanici meta i protiv hapšenja naših lokalnih predstavnika. Zemlja koja je, čak i formalno, ne tako davno diskutovala o usklađivanju svojih demokratskih normi sa Evropskom unijom, sada je nema pred praskom tenkova i artiljerije u kurdskim gradovima, i pred urlicima gospodina Erdogana, očigledno ubeđenog da je dovoljno da više i više viče iz svoje palate da bi sebi obezbedio legitimitet.
Rat sa katastrofalnim posledicama odvija se po kurdskim gradovima, preteći da sravni sa zemljom sam koncept društva. Ovaj rat se vodi teškim naoružanjem i tenkovi pucaju na kuće. Stotine civila, stotine članova bezbednosnih snaga Turske i nebrojano kurdskih vojnika ubijeno je u julu 2015, tako da bi partija gospodina Erdogana mogla osvojiti dodatne glasove i osigurati mu dovoljnu većinu, ostavljajući čitavu zemlju u spirali uništenja.
Pre nego što je rat počeo da se širi iz palate, ljudi su mogli čuti njegove strahove o povratku u godine mračne decenije između 1990. i 2000. Ovo što se dešava danas prevazilazi sve strahote kroz koje smo prošli. U gradu Džizre, na primer, stotine mladih su spaljene žive u svojim podrumima, dok je oblast Sur, u Dijarbakiru, u potpunosti razrušena (vidi tekst iz prethodnog broja srpskog izdanja LMD).
Osećaj teskobe i bola zaposeo je društvo, koje vidi da mu je svakodnevna sigurnost ugrožena. Prostor posvećen demokratskom životu smanjuje se dok ne nestane i poslednji glas opozicije. Nosioci vlasti uspostavljaju sve autoritarniji režim kako bi zamaskirali svoje zločine, osigurali svoju kontrolu i produžili svoju vladavinu. Takva je situacija u Turskoj danas.
Za to vreme, šta rade evropske institucije? Još uvek čekamo da izraze čvrstu i glasnu osudu. Ne samo što ignorišu trenutna uništavanja već i odbijaju da započnu procese koji bi možda mogli da spreče proterivanja. Međunarodne organizacije nisu ništa bolje: posle tri meseca izbegavanja, Visoki komesarijat Ujedinjenih nacija za ljudska prava apelovao je na Ankaru da formira nezavisnu istražnu komisiju povodom masakra u Džizreu. Međutim, nikakva konkretna mera nije preduzeta kako bi se Turska podstakla da poštuje međunarodne dokumente čiji je potpisnik.
Dok su univerzalne vrednosti i ljudska prava pogaženi u Turskoj, Evropa gleda na drugu stranu. (…)
