Književnik i reditelj Aleksander Kluge objavio je impozantnu zbirku priča : Chronique des sentiments I, prvi tom sabranih (ili gotovo sabranih) dela svog literarnog opusa, koji je samostalno preradio i preuredio. Bilo je i vreme. Rođen 1932. godine, ovaj autor pripada generaciji koja je u adolescenciji proživela traume Drugog svetskog rata. Da bi ga odgovorio od pisanja, pošto je Marsel Prust prema njegovom mišljenju sve već napisao, Teodor Adorno, osnivač frankfurtske škole kritičke teorije, poverio ga je reditelju Fricu Langu.
Rezultat: Kluge, po zvanju advokat, postaće pisac i reditelj… Među njegovim poslednjim filmskim delima nalazimo Nouvelles de l’antiquité idéologique. u kom nastavlja filmski projekat reditelja Sergeja Ajzenštajna da snimi Kapital Karla Marksa, inspirisan Džojsovim Uliksom — intervjui, slike, intertitlovi.
Chronique (jednina) des sentiments (množina), na nešto više od hiljadu strana postavlja pitanje tih nevidljivih stanara ljudskih prostora koje nesvesno nosimo u sebi. Kluge je, zapravo, rašljar. "Osećanja su pravi stanari ljudskih života. [Ona] oživljavaju (i stvaraju) institucije, mešaju se u zakone koji nas sputavaju, u slučajna otkrića, ogledaju se u našim horizontima, da bismo se vinuli dalje, u galaksije."
Šta je hronika i na šta cilja autor sabiranjem tolikog broja priča — preko tri stotine — pod kategoriju "osećanja"? Prva definicija: prikupljanje priča da bi im se produžio život, sastavljanje zbirke kako bi se prenele budućim generacijama. Ona stoji u tradiciji Istorija almanaha Johana Petera Hebela i Bertolta Brehta. Bilo da su pisane juče ili pre dvanaest hiljada godina, bilo da su basne ili bajke, ove bezvremene istorije ne zahtevaju da budu čitane u jednom mahu. Kluge u predgovoru piše: "Niko odjednom neće pročitati mnogo ovih stranica. Svako će se zadovoljiti time da u njih umeće podsetnike, kao u kalendar ili, upravo, kao u hroniku koja je pred njim."
On zahteva (…)
