Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MILITARISTIČKI I MORALISTIČKI ĆORSOKAK

Nova francuska diplomatija za globalno doba

Iran, Sirija, Rusija, Izrael—Palestina: francuska diplomatija izgleda kao prirepak na brodu američkih neokonzervativaca. Reagujući veoma oštro na medijski najznačajnije događaje, njen odgovor se najčešće svodi na vojne intervencije i moralne lekcije. Dominik de Vilpen, bivši francuski degolistički premijer, koji je svojevremeno bio udarna pesnica protivljenja intervenciji u Iraku, osporava aktuelnu orijentaciju i predlaže novi pristup

Francuska se oseća pomalo nesigurno u pogledu svog trenutnog mesta u svetu i u iskušenju je da izvrši spoljnopolitički zaokret: od degolističkog isticanja nezavisnosti, uticajnosti i ravnoteže, ka pristupu koji je militaristički, moralistički i okcidentalistički. Ako je Francuska militaristički nastrojena, nije to zato što često pribegava vojnim intervencijama (u Libiji, Maliju, Centralnoafričkoj Republici i Iraku), već zato što ima vodeću ulogu u njima, makar bila i jedini učesnik, i to bez odgovarajuće strategije. Vojna intervencija često uspeva u tome da osećaj bespomoćnosti zameni privremenim osećajem pobede: umesto nekadašnjih ratnih priča, medijske reportaže stvaraju još veći spektakl patnje.

Opravdanje za takvu politiku glasi: moralno je tako postupiti. Svi mogući odgovori na krizu svode se na osudu, sankcije i isključivanje. Moralizovanje ispunjava prazninu u kojoj je nekad bila diplomatija, s obzirom na to da je u demokratskom uređenju teže primorati ljude da prihvate tajnovitosti pravdanje postupaka pomoću krupnih nacionalnih interesa. Razgovaramo samo sa onima koji su nam nalik, a ostale, poput Irana i Rusije, odbacujemo iako ih to može odvesti u još veće zatvaranje i autoritarnost.

Ovakav moralni pogled na svet vodi poreklo iz okcidentalizma koji je došao na mesto ideologije francuske izuzetnosti kada je reč o opravdanjima. U Francuskoj mnogi smatraju da su ispostava civilizacije na umoru i svojevoljno se svrstavaju sa SAD, kao "predvodnikom slobodnog sveta", čije želje mogu samo da nagađaju.

To je povratak stavu koji je Francuska imala u vreme socijalističkog premijera Gi Molea (1956/57), Suecke krize i atlantskog svrstavanja, i produžetak odgovora Treće republike na krizu u Fašodi iz 1898. godine, u okviru francusko-britanskog nadmetanja u Africi, ili reakcije Drugog carstva na Krim sredinom 19. veka. Svako doba ima svoje načine prikrivanja tišine ispraznom retorikom. Političari se tu ne računaju mnogo. Svi naredni momenti liče na trenutke egzistencijalne sumnje — gubitak Alzas-Lorene 1870, poraz 1940. i muke dekolonizacije. Francuska je osetljiva nacija kojoj nikad nije bilo lako da razluči svetske probleme od sopstvenog propadanja.

Kolektivni strah današnjice je globalizacija. Francuski gubitak samopouzdanja izvire iz osećaja nemoći. Evropske integracije znače dovođenje u pitanje nacionalne suverenosti, a globalizacija lišava ekonomske vlasti jednu zemlju koju je oblikovala merkantilistička politika. Demokratiji kojom upravljaju mediji najviše odgovaraju inertnost, interesne grupe i sterilno stanje izazvano dvopartijskim sistemom.

Francuski manjak samopouzdanja ima veze i sa promenama kojima se, izgleda, ne može upravljati — način života se korenito izmenio u poslednjih četrdeset godina usled slabljenja porodičnih, verskih i društvenih struktura pred nastupanjem individualizma i konzumerizma. Stanovništvo Francuske danas, zahvaljujući migracijama, otelovljuje raznolikost celog sveta, ali i njegove sukobe.

Sumnja potiče i iz težine prošlosti u svetu u kome istorija gubi na značaju; Francusku koči nasleđe kojim se ponosi, mada sramna sećanja robovlasništva, kolonizacije i kolaboracije daju materijala i za mržnju prema njoj.

Višepolarni svet

Tragedija je tim veća što više radikalne globalne promene zaoštravaju pitanja identiteta i menjaju sve uloge.

Kako svet postaje višepolaran, nove velike sile zauzimaju svoje mesto, iako su to često stare nacije koje su prošle poniženja i više nemaju nameru da daju ni pedalj zemlje: Kina u sukobima oko Južnog kineskog mora (vidi tekst Didijea Kormorana u br. 12 srpskog izdanja LMD), Rusija u istočnoj Ukrajini i bivšim sovjetskim republikama, a Indija u Kašmiru.

Globalizacija u digitalnom dobu uvećava obim interakcija i međuzavisnosti, ali i slabi nacionalne države i ostavlja ih na milost i nemilost rasnoj, verskoj, jezičkoj ili grupnoj histeriji, kao što je islamizam, evropski populizam ili kineski i japanski ultranacionalizam. Mnogo je propalih država — Libija, Irak, Sirija — i onih koje su na ivici propasti, a zajedničko im je to što su izazov za poredak koji se smatra zapadnim.

Suverenitet, kao temelj identiteta države, sve više slabi, što povratno ugrožava međunarodno pravo. Sjedinjene Američke Države su ga jednostrano prekršile 2003. godine, pozivajući se na moralnu odgovornost da štite druge i uzrokuju promenu režima. Rusija je učinila isto na Krimu, pozivajući se na samoopredeljenje naroda Ukrajine.

Suverene države više nemaju monopol na vlast — danas moraju da se nadmeću sa ogromnim multinacionalnim korporacijama koje igraju po svojim pravilima, kao i sa raznim NVO, organizovanim kriminalom i transnacionalnim aktivističkim organizacijama poput Vikiliksa i Grinpisa. Živimo u nepredvidivom svetu bez pravila. Francuska ne sme više da se bavi svojim mestom u lancu ishrane — tj. mestom u Savetu bezbednosti UN i atomskim naoružanjem — već treba da jača svoju ulogu zastupnika, sagovornika i posrednika. Francuski identitet ne treba da se zasniva na odbrani postojećeg poretka, već na jasnoj svesti o potrebi izgradnje opšte zajednice u kojoj je svaki život važan.

Snaga Francuske leži u njenoj otvorenosti prema svetu, frankofonoj zajednici i kulturnim doprinosima. To znači da francuska spoljna politika treba da postane diplomatija koja stvara mreže među lokalnim zajednicama, obrazovnim ustanovama i naučnim institutima. Drugim rečima, radi se o demokratskoj diplomatskoj misiji koja odnose među državama dopunjuje odnosima među ljudima.

Nije dovoljno reagovati

Rešavanje kriza mora biti glavni zadatak, jer puko reagovanje na njih nije dovoljno. Kada smo suočeni sa teškim situacijama — od Treće intifade do nasilja u Ukrajini — treba da potežemo ona često zaboravljena politička pitanja, kao što je položaj Tuarega u Maliju ili sunita u Iraku.

Napuštanje politike nagonskih reakcija zahteva nove metode i načela: poštovanje međunarodnog prava, uprkos svim njegovim nedostacima; upotreba sile samo u krajnjem slučaju; isticanje regionalnih igrača kao najodgovornijih. Stvar je u tome da se politika stavi na prvo mesto, a iz toga slede dijalog (pa i sa onima sa kojima se ne (...)

Obim celog teksta : 3 040 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Dominik De Vilpen

Vuk Vuković

Podeli ovaj tekst