Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KAKO SE MENJA ODNOS SNAGA

O radničkom poreklu Narodnog fronta

Trećeg maja 1936. godine, vlada Leona Bluma stupila je na dužnost u Francuskoj, oslabljenoj ekonomskom krizom i ugroženoj ratom. Ovaj datum predstavlja političko polazište Narodnog fronta. Time se, međutim, zamagljuju uslovi nastanka i društveni koreni jedinstvenog štrajkačkog pokreta, koji je otvorio prostor značajnim uspesima

JPEG - 394.3 kio
Boris Taslitsky – „Štrajk iz juna 1936“

U izlaganju održanom 3. maja ove godine, otvarajući simpozijum "Levica i vlast". Fransoa Oland čestitao je organizatorima na održavanju skupa povodom osamdesete godišnjice pobede Narodnog fronta. Dobro je, tom prilikom je izjavio, "napraviti korisna poređenja u vremenu i prostoru i izvući lekcije za današnjicu".

Slaviti uspomenu na Narodni front isticanjem u prvi plan parlamentarnih izbora iz aprila—maja 1936. na prvi pogled deluje bezopasno. Takav pristup omogućava isticanje uloge partija, njihovih rukovodilaca i programa, na račun pritiska odozdo, od naroda. U pitanju je istorija posmatrana odozgo, a ne odozdo. Narodni front je najbolji primer u našoj savremenoj istoriji na koji se možemo pozvati kada hoćemo da pokažemo da društveni progres zavisi više od narodnih mobilizacija nego od izbornih programa.

Pobeda levice iz maja 1936. sama po sebi nije dovoljna da Narodnom frontu obezbedi istorijski značaj koji zaslužuje. Radikali, socijalisti i komunisti — tri glavne političke snage ujedinjene pod barjakom Narodnog fronta — pobedile su za dlaku (37,3% glasova, naspram 35,9% glasova desnice). Da bi postigle sporazum, ove snage usvojile su izuzetno skroman program, sažet u sloganu: "Hleb, mir, sloboda". Na društvenom planu, ograničili su se na obećanje da će smanjiti broj radnih sati bez smanjenja plata i formirati nacionalni fond za nezaposlene. Ovaj oprez delom objašnjava odluku Komunističke partije da ne učestvuje u vladi kojoj će predsedavati Leon Blum.

Narodni front postao je odlučujući momenat naše savremene istorije prvenstveno zbog toga što je svoju bazu i svrhu pronašao u izvanrednoj kolektivnoj mobilizaciji, koja je u to vreme na prostoru Evrope bila bez premca.

Kako bismo pokušali da objasnimo razloge tog ustanka radnih klasa, moramo prvo da adekvatno lociramo ovaj događaj u dugoj istoriji francuske radničke klase. Za razliku od razvoja koji se odigravao u Ujedinjenom Kraljevstvu, Prva industrijska revolucija u Francuskoj nije dovela do radikalnog raskida sa ruralnim svetom. Krupna industrija razvijala se proširivanjem prethodnog privrednog modela kojim su dominirali trgovci-proizvođači, distributeri sirovina koje je u gotove proizvode pretvaralo mnoštvo seljaka-radnika zaposlenih u porodičnim domaćinstvima, vezanih za sela iz kojih potiču. U velikim gradovima, a posebno u Parizu, nalazimo mahom radnike-zanatlije, iznikle iz sveta korporacija Starog režima. Kao naslednici sankilota, oni su bili noseći akteri svih revolucionarnih pokreta koji su prestonicu uzdrmali između 1789. i Pariske komune, 1871. godine. Između ove dve komponente sveta rada zjapio je ogroman jaz. Ta heterogenost sprečavala je nastanak radničke klase koja bi imala sopstveni identitet, ometala donošenje zakona o radu i perpetuirala tradicionalne zakonske oblike, odnosno najamnu radnu snagu i sistem pogađanja.

Prava početna tačka 1933. godine

Krajem 19. veka, prva velika kriza kapitalizma, koju istoričari nazivaju Velikom depresijom, dovela je do nove industrijske revolucije, kojom je otpočela era velikih fabrika. Teško pogođene ovim preokretom, dve glavne komponente sveta rada upustile su se u radikalni i višestruki obračun s novim poretkom. Štrajkovi i demonstracije, često gušeni u krvi, umnožavali su se. Upravo u tom trenutku u javnom prostoru nametnula se figura rudara, koju su izrodili proleterski sindikati i partije (Generalna konfederacija rada [CGT], Francuska radnička partija [POF] itd.). Ova velika mobilizacija primorala je vlasnike rudnika na potpisivanje prvih kolektivnih ugovora. To je ujedno označilo i početak socijalnog zakonodavstva, koje posebno ilustruju zakoni o nedeljnom odmoru, radničkim i seljačkim penzijama i, ponajpre, zakon o radu (1910).

I pored toga, republikanska vlast nije se dala na uspostavljanje sveobuhvatnog sistema socijalne zaštite koji bi se mogao uporediti s onim koji je Oto fon Bizmark osamdesetih godina 19. veka uveo u Nemačkoj. Kako bi zadovoljili birače, mahom zemljoradnike i sitne poslodavce, rukovodioci francuske republike opredelili su se za ekonomski protekcionizam koji je podrazumevao oporezivanje robe, ali i strane radne snage. Nije slučajnost to što se takozvani zakon o "zaštiti domaćeg radništva" (usvojen 1893. godine) odnosio pre svega na mere za identifikovanje inostranih radnika. Usporavajući egzodus sa sela, taj protekcionizam pogoršao je nestašicu radnika u teškoj industriji. Veliki zaokret ka imigraciji usledio je baš u trenutku rasejavanja svakolikih oblika diskriminacije nad strancima.

Prvi svetski rat i potonji period izgradnje (...)

Obim celog teksta : 2 174 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žerar Noarjel

Matija Medenica

Podeli ovaj tekst