Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

KUDA DALJE NAKON "PANAMA PAPIRA"

Okončati nekažnjivost poreske utaje

Niz otkrića o poreskim utajama na međunarodnom planu obelodanio je do koje mere najmoćniji i najsposobniji uspevaju da prođu nekažnjeno. Nekažnjivost poreske utaje nije nužnost, već ishod političkih odluka. To je posebno slučaj u Francuskoj, gde takve prevare podstiču Ministarstvo finansija koje koči istrage, smanjenje broja službenika i kultura izmirivanja. Efikasnoj borbi protiv bega kapitala trebalo bi da na raspolaganju stoje i sudovi.

JPEG - 2.4 Mio
Aleksandar Todorović – „Političar-govornik“

Kao zamenica tužioca u Ivriju, tokom osamdesetih godina na sudu sam se bavila poreskim prevarama. Već tada sam uočila da se ti slučajevi svode isključivo na sitne prevare, poput seljanke iz Monlerija (departman Eson) koja je pogrešno izračunala porez na dodatu vrednost (PDV) za paradajz koji je prodavala na pijaci u Arpažonu. To je slika i prilika prijava koje smo dobijali po osnovu poreskih prevara: drvoseča koji cepa drva penzionerima bez izdavanja računa, staklorezac ili taksidermista koji rade na crno…

Tako mi je postajalo sve jasnije da ogroman broj prevara onih imućnijih prolazi sasvim nekažnjeno. "Panama papiri" obelodanili su jedanaest miliona dosijea jedne jedine advokatske firme, smeštene u poreskom raju. Dovoljno da pomuti um običnom poreskom obvezniku. Šta bi on trebalo da misli o Ujedinjenom Kraljevstvu, gde se Škotska banka okoristila o četrdeset pet milijardi funti (pedeset osam milijardi evra) javne pomoći za njen bejlaut, sada kada znamo da je ta svota zapravo pomogla njenim bogatim klijentima da izbegnu svoje poreske obaveze? Ova otkrića iznova bacaju svetlo na spokoj s kojim najbogatiji među nama mogu da prikrivaju svoje aktivnosti i svojinu i u potpunosti izbegnu učešće u bilo kakvom solidarisanju na nacionalnom nivou. Osim toga, ona su pokazala i opseg jednog fenomena protiv kog se vlade tek posve površno bore.

U porezu nismo svi jednaki. Neki, bilo preduzeća, bilo bogati pojedinci, mogu sebi da priušte da mu u velikoj meri umaknu, bez rizikovanja sopstvene karijere ili slobode. Pa ipak, tolerisanje poreske nekažnjivosti znači da se između stavljanja fokusa na bogatstvo i javne usluge ili očuvanje životne sredine, bira ovo prvo… Jer, ovo nije pitanje morala. Ovaj trošak po javne finansije u Francuskoj je dostigao šezdeset do osamdeset milijardi evra godišnje, što je brojka ravna budžetskom deficitu.

Na nivou Evropske unije, ona dostiže hiljadu milijardi evra. U Francuskoj tužilaštvo nema pravo da pokreće poresko gonjenje, već može da deluje samo po nalogu Ministarstva finansija: to je ono što zovemo "Bersi bravom", po nazivu keja na kom se nalazi. Ta brava retko se otvara. Od 50.000 dubinskih provera koje poreski kontrolori svake godine sprovedu, gotovo 16.000 rezultira u finansijskim penalima po osnovu međunarodne prevare. Iako je svaki od tih slučajeva mogao da dovede do pokretanja sudskog postupka, samo 4.000 slučajeva prosleđeno je na nivo departmana. Na kraju je tek hiljadu slučajeva stiglo u centralnu upravu, koja je taj broj dodatno umanjila pre nego što će ga dostaviti Komisiji za poreske prekršaje (CIF). Smeštena u samom srcu naše "Bersi brave", kao jedina koja može da odobri pokretanje parnice, CIF konačni odabir slučajeva predaje pravosudnim organima.

Ova komisija, uspostavljena 1977. i sastavljena od državnih savetnika, viših članova Revizorskog suda i sudija, gotovo drži monopol nad prosleđivanjem slučajeva poreskih prevara tužilaštvu, zarad mogućeg podizanja optužnice. Uz veliku netransparentnost, bez potrebe da pravda svoje postupke, a često i nakon višemesečnog odlaganja, CIF poništava jedan od svakih deset slučajeva.

Do prevara dolazi na razne načine i nekad ih je teško dokazati. Složeni mehanizmi izbegavanja plaćanja poreza kojima se multinacionalne korporacije koriste zadaju posebne muke vlastima, koje moraju da dešifruju svaki pipak (cene transfera, kruženje taksa, interkompanijske pozajmice) zakačen na granicu između legalnog i nelegalnog. Tim preduzećima, stacioniranim u nekolicini zemalja, na raspolaganju stoji mogućnost da se igraju na račun njihovih međusobnih razlika u zakonodavstvu. Neke članice Evropske unije ta izbegavanja, ili pre "optimizacije", pretvorile su u industriju. Usluge koje uz diskreciju pružaju velikim kompanijama u krajnjoj instanci uvlače sve države u nadmetanje, kako su pokazala otkrića "LuxLeaxa" u slučaju Luksemburga, kojim je u to vreme rukovodio Žan-Klod Junker (premijer između 1995. i 2013), aktuelni predsednik Evropske komisije. To je na kraju dovelo dotle da ministri finansija pregovaraju o tome da ne primećuju da se takve centrale uspostavljaju i na drugim mestima.

Poreska uprava je u iskušenju da poveća efikasnost. U vreme nestašice budžetskih sredstava, ministar finansija ipak bira da prikuplja sredstva koja prevaranti duguju — i koja u slučaju multinacionalki verovatno prevazilaze milijardu evra — pre negoli sudsko gonjenje, koje je po prirodi nesigurno, traje duže i rizikuje da se pokrene u politički ne baš povoljnom trenutku.

Island kao uzor

Na odluku da se ne ide pred sud i, generalno, da se ne napadaju najveći prevaranti, utiče i pad broja službenika. Broj istražnih sudija u finansijskoj upravi Pariza smanjuje se već petnaest godina: dvadeset sedam sudija 2001, trinaest 2007. i osam 2012. Finansijska uprava Nantera između 2007. i 2012. umanjila je broj sudija sa sedam na tri.

Smanjuje se i broj istražitelja. Ta tendencija očigledna je u većini evropskih zemalja. Evropska federacija sindikata u javnim službama tvrdi da je politika "štednje" u Evropi između 2008. i 2012. dovela do otpuštanja 56.000 poreskih službenika. Zemlje poput Grčke i Ujedinjenog Kraljevstva smanjile su za to vreme poresku (...)

Obim celog teksta : 2 585 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Eva Žoli

Matija Medenica

Podeli ovaj tekst