U vreme kada u Francuskoj i dalje traje debata o istopolnim brakovima ili kad Argentina donosi zakon kojim se odobrava promena pola, poboljšanje života lezbejki, gejeva i trans osoba (LGBT) jeste neosporno. Sada se čini dalekim vreme kada su seksualna opredeljenja potpadala pod "Zakon o opasnosti i društvenoj rehabilitaciji", kao u Španiji, ili su LGBT osobe praćene od grupe za kontrolu homoseksualaca policijske prefekture Pariza: prvi je ukinut 1979, drugi 1981. godine. Ali evolucija je mnogo protivrečnija nego što se čini. Nejednakosti i diskriminacija zasnovana na seksualnoj orijentaciji istrajavaju: u desetinama zemalja, državna represija i nasilje, često organizovano od religijskih fundamentalista, čine da LGBT populacija bude osuđena na sakrivanje.
Početkom osamdesetih godina, u većini zapadnih zemalja, njihovi zahtevi bili su usmereni na pitanje društvenog i zakonskog prepoznavanja. U kontekstu nastanka epidemije side, dok se broj smrti povećava, nepostojanje prava za partnere istog pola stvara dramatičnu situaciju jer je preživeli pravno nevidljiv. Prvi zakoni koji su se bavili pravima gej i lezbejskih parova bili su doneti u severnoj Evropi (u Danskoj, Norveškoj, Islandu, Švedskoj) početkom devedesetih. Taj talas dobijanja prava, koji dobro ilustruje francuski građanski pakt solidarnosti (PACS, izglasan 1999) polazi od pristupa — podržanog od socijaldemokratskih partija — koji meša toleranciju i društveno priznanje i čija politička logika je najpre takva da diferencira: istopolnim partnerstvima nisu data ista prava kao braku, naročito kada je reč o roditeljstvu i usvajanju. Ali ti rani napreci otvaraju nove horizonte u borbi za prava.
Krajem devedesetih godina, LGBT pokreti su uglavnom deo perspektive zasnovane na konceptu jednakih prava za homoseksualne i heteroseksualne parove. Prateći Holandiju (2001), skandinavske zemlje progresivno usklađuju svoje zakonodavstvo u tom pravcu. Španija (2005) i Portugalija (2010) omogućuju brak i usvajanje. Južna Afrika i Kanada (2005), zatim Argentina (2010), sa svoje strane, izglasale su egalitarne zakone, kao i neke države i distrikti u Brazilu (Alagoas), Meksiku (Federalni distrikt, Kvintana Ru) i Sjedinjenim Državama (Konektikat, Distrikt Kolumbija, Ajova, Masačusets, Nju Hempšir, Njujork, Vašington i Merilend). Konačno, u skoro dvadeset zemalja, homofobija je postala jedan od glavnih faktora koji dovode do zločina.
Službena represija i društvena stigma
Posmatranje ovih legislativnih napredaka kao rezultata sporog ali temeljnog napretka ipak proizlazi iz jedne pogrešne pretpostavke. Protivnici su ostali jaki; o tome svedoči uticaj Katoličke crkve u Francuskoj ili Španiji kada je reč o istopolnim brakovima ili, u Sjedinjenim Državama, na primer, potpis bivšeg kandidata na predsedničkim izborima, Mita Romnija, na savezni amandman o braku kojim se pravo na brak ograničava na heteroseksualne parove. I verbalno i fizičko nasilje koje nastavlja da obeležava svakodnevne živote brojnih LGBT osoba.
Pored toga, priznavanje njihovog prava je daleko od sigurnog i univerzalnog. Veza između osoba istog pola i dalje je ilegalna u šezdeset devet država, gde mogu biti kažnjeni zatvorom, čak i smrću. Bez obzira na težinu zakona, homoseksualnost je glavna meta političkih režima i religijskih struja koje žele da se nametnu kao neka vrsta "moralnog" autoriteta. Mnoge države Afrike i Bliskog istoka, tokom poslednje decenije, karakteriše porast zarazne, ponekad i ubilačke homofobije, čiji su nosioci najčešće fundamentalističke islamističke struje. Takođe, u Saudijskoj Arabiji, Iranu, Jemenu, Nigeriji, Sudanu, Avganistanu i Mauritaniji, homoseksualni činovi ostali su kažnjivi smrtnom kaznom. Trojici muškaraca odsečena je glava 2002. u Saudijskoj Arabiji. U Iranu, dvojica adolescenata pogubljeni su jula 2005, a treći, osuđen 2010, spasen je zbog međunarodne mobilizacije. U Iraku, iako je homoseksualnost legalna, naoružana islamistička milicija masakrirala je nekoliko stotina ljudi od 2004. godine. Druge religije ne zaostaju. U Ugandi, evangelistički pastori (i posebno pokret Ponovo rođeni) preziru "popustljivost" zakonodavstva koje čak predviđa doživotnu robiju za osobe optužene za homoseksualnost: oni se zalažu da se ta kazna zameni smrću.
U ovom kontekstu, LGBT osobe su osuđene na sakrivanje, a strah od sramote čini da ih ponekad porodice potiskuju ili osuđuju. Stoga, lokalne mobilizacije su rizične: zlostavljanje i nasilje nad aktivistima su česti, ako ih jednostavno ne ubiju. Mreže podrške koje se razvijaju na internetu ostaju za njih nepouzdane, osuda i represija nad homoseksualnošću često je deo nepoverenja prema vrednostima koje se posmatraju kao "zapadne". U skladu sa ovim izgovorom, početkom 2011. u Kamerunu vlada je kritikovala finansijsku podršku Evropske unije programima za prava seksualnih manjina. (…)
