Predstavljen kao jedan od najbogatijih ljudi u Kini, Sju Ćin nije ništa drugo do prevarant. Poput Amerikanca Bernarda Mejdofa, najveći deo bogatstva je zasnovao da Poncijevom tipu piramidalne prevare. To je ono što je "priznao" 16. maja 2016, i to ne pred sudijom ili policijom, već na privatnom televizijskom kanalu Dragon TV. Od 2013. ovakve ispovesti postale su uobičajene. Desetak osoba — glumaca ili novinara, političara ili advokata, Kineza ili Zapadnjaka — prošlo je kroz Kinesku centralnu televiziju (CCTV, grupa kanala koje poseduje država) u udarnim terminima, da bi se izvinilo Komunističkoj partiji i državi.
Najneverovatnija od ovih ispovesti bila je ona koju je dao Guej Minhaj, kineskošvedski vlasnik poznate knjižare Causeway Bay Books u Hongkongu, specijalizovane za prodaju političkih knjiga o centralnoj vladi Pekinga. Sedamnaestog januara 2016. pojavio se u vestima u 19 sati na CCTV (najgledanijim u zemlji), tri meseca nakon svog nestanka. Guej je uveravao da se duboko kaje zbog toga što je prouzrokovao smrt jedne adolescentkinje jedanaest godina ranije i da je odlučio da se vrati na kinesku teritoriju ilegalno. Priča je malo verovatna, pogotovo zato što je četvoro njegovih kolega takođe nestalo između 17. oktobra i 30. decembra 2015.
Dvadeset devetog avgusta 2013, Kino-Amerikanac Sjue Bićuen, poznatiji pod pseudonimom Sjue Manci (Čarls Sjue), priznao je kako voli plaćeni seks i grupnjake — loša navika koju je stekao dok je boravio u inostranstvu, kako kaže. Zvezdu interneta, sa dvanaest miliona onih koji prate njegov Weibo profil (kineski Twitter), u pratnji prostitutke, nekoliko dana ranije uhapsila je pekinška policija. Ali vlasti nisu završile sa njim. Osam meseci kasnije, 16. aprila 2014, opet je imao čast da se pojavi na CCTV: "Počinio sam zločin... Nadam se da će mi vlada dati priliku da okrenem novu stranicu i da otpočnem novi život. Priznajem svoje greške. Neću ih ponoviti", obećao je. Istog dana je pušten uz kauciju. To je verovatno kraj noćne more za Sjuea, ali ne i za tri novinara — Čen Jungdžou, Gao Ju i Šen Hao, kao ni za mnoge druge.
"Hteli su da vide kako se urušava"
Jedan od retkih novinara CCTV koji je pristao da govori — pod maskom anonimnosti — ne vidi ništa šokantno u ovim metodama: "Imate pravo da odbijete ovakvu vrstu intervjua, ali imate i obavezu da sarađujete." Čak koristi kineski kolokvijalni izraz za konsenzus: "Jedna ruka ne može aplaudirati." Ove reči su razljutile pekinškog advokata Lju Đenđuena, koji je i sâm bio zatvoren od 15. juna do 15. jula 2015, jer je učestvovao na skupu od petnaestak osoba ispred suda Vejfang (Šandung). Na skupu je nošen transparent na kojem je pisalo: "Ljudi imaju pravo da nadziru pravdu". Radilo se o odbrani jednog od njegovih klijenata, funkcionera koji je osuđen na deset godina zbog korupcije. "Ako nemate nikakvu slobodu, kako da odbijete takav ’intervju’?", protestuje advokat. Bio je zapanjen kada je zajedno sa drugim zatvorenicima 22. juna gledao svoje priznanje emitovano u dnevniku CCTV: "Policija mi je tri puta potvrdila da moje ime, ako prihvatim intervju, neće biti objavljeno i da će mi lice biti zamagljeno."
"Veoma teški" zatvorski uslovi su ga naveli da sarađuje sa policijom. Ispričao je kako zatvorenici imaju samo dvadeset minuta dnevno za šetnju, uprkos tome što kineski zakon propisuje jedan sat ujutro i jedan sat po podne. Osumnjičeni su uronjeni "u klimu terora i postaju poslušni nakon izlaska". Motivi za ovakvu nepopustljivost za njega ostaju enigma: "Nemam nikakvu političku ambiciju, niti kapacitet da dovedem u pitanje moć Komunističke partije Kine." Zbog svojih poremećaja spavanja, i zato da njegova (…)
