Dvanaestog juna ove godine, u regionu Tsorona (Eritreja) izviđački vodovi vojske Etiopije, koji su pred zoru upali na prostor svojih suseda, susreli su se s patrolama Eritrejaca. Za samo nekoliko minuta, deonica od nekoliko desetina kilometara nekadašnje linije fronta u ratu između te dve zemlje (1998-2000) zableštala je: teška artiljerija, tenkovi u pokretu, požar koji bukti gotovo 24 sata. Asmara osuđuje "agresiju", dok Adis Abeba ostaje sramno nema. Portparol etiopske vlade tek je 14. juna izašao s ratobornim saopštenjem, u kom je izjavio da je njegova zemlja "sposobna da povede totalni rat protiv Eritreje".
Ova pretnja čini se nesrazmernom, s obzirom na banalni pogranični incident kakvih je bilo na desetine nakon nelagodnog primirja koje su dve strane 2000. godine potpisale u Alžiru (vidi okvir). Čini se, ipak, da ovi povici odjekuju u kontekstu znatno ozbiljnijih tenzija. U Vašingtonu je 18. juna na zahtev vlade Etiopije održan diskretan i hitan sastanak, dok se 21. juna u Ženevi okupila čitava oružana opozicija Etiopije. U Adis Abebi nema građanske opozicije, režim je marginalizovao sve disidentske pokrete; Etiopski narodni revolucionarni demokratski front (ENRDF) bivšeg predsednika Melesa Zenavija (preminuo 2012) drži 472 od 527 mesta u Predstavničkom domu. Ustanci naroda Oromo i Amara, izuzetih iz ekonomskog rasta, 2015. i 2016. godine ugušeni su u krvi.
Politički i diplomatski pokreti iz juna 2016. podudarili su se s raspoređivanjem vojske. Nakon 6. juna, etiopski vojnici pozicionirali su se u oblasti Tadžura, u Džibutiju, u skladu sa sporazumom potpisanim početkom maja sa predsednikom Džibutija Ismailom Omarom Geleom. Načelnik generalštaba Džibutija izjavio je da etiopska vojska sada može da bez traženja odobrenja uđe u Džibuti, koristi se lokalnim vojnim postrojenjima i čak interveniše u unutrašnjim sukobima te male republike.
Sporazum je potpisan u žurbi, nakon najave potpisivanja ugovora o razvoju luke u Berberi, između preduzeća "Dubai Ports World" (DPW) — na štetu francuske grupe "Bolloré" — i vlade susednog Somalilenda. Etiopija je nakon rata iz 1998-2000. izgubila prilaz moru i u potpunosti se okružila kopnom. Etiopske snage se u Džibutiju susreću s eritrejskim snagama, koje se tu nalaze od pograničnog sukoba iz 2008. godine, u kom su se Eritreja i Džibuti sporili oko Rta Dumera. Dve vojske razdvaja samo uski pojas katarskih trupa koje su tu raspoređene 2010. na zajednički zahtev Asmare i Džibutija. Trupe Adis Abebe prispele su i u region Afar, koji upravlja eritrejskom lukom Asab, u istom trenutku dok su Emirati tragali za načinom kako da na pučini nasuprot Jemena sagrade ratnu luku.
Nekoliko elemenata omogućava nam da dešifrujemo haotični geopolitički pejzaž Afričkog roga. Prvo, Etiopija proživljava nasleđeni strah koji bi se mogao sažeti na sledeći način: "Sa svih strana okruženi smo arapskim neprijateljima, koji su našeg eritrejskog neprijatelja pretvorili u svog posrednika na afričkoj obali." Ovu paranoičnu vizuru — iako razumljivu, uzevši u obzir dugu istoriju muslimanskih pretnji starom abisinijskom kraljevstvu — potkrepljuje nedavna potvrda oštrog protivljenja Egipta izgradnji brane Renesansa na Nilu. Da bi se njen rezervoar napunio (šezdeset sedam milijardi kubnih metara) potrebno je sedam godina, a za to vreme rečni tok će opasti za 25%. Kairo zato razmišlja o uništenju brane; to je već bio stav nekadašnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Ukoliko je nemoguće zamisliti da bi saudijsko-emiratske snage napale Etiopiju, sasvim je moguće zamisliti egipatske snage, a posebno snage vazduhoplovstva, kako u ime arapske solidarnosti prete novoj bazi u Asabu. Zamisao da bi najbolja odbrana u tom slučaju bio preventivni napad primila se među vrlo ograničenim krugovima ENRDF-a zaduženim za bezbednost. Međutim, Etiopija — jedna od najznačajnijih vojnih sila tog podregiona — tada bi se našla nasuprot čitavoj koaliciji, bilo u vojnom ili u smislu finansijske i diplomatske odmazde.
Drugi element: Republika Džibuti je slaba karika u staroj konfliktnoj igri između Eritreje i Etiopije. Obično predstavljana kao mirna luka usred zone ključanja, ta mikrodržava pretvorena je u igralište za sve regionalne ambicije. Ta malena zemlja i dan-danas služi kao dom jedne francuske vojne baze, legata kolonijalne ere, i njenih 2.400 vojnika, uz godišnji trošak od trideset miliona evra za Pariz. Sjedinjene Države postavile su 1999. svojih 4.000 ljudi (faktura: šezdeset miliona evra). To je Vašingtonu omogućilo slanje dronova na birane mete u Jemenu i Somaliji. Japanci — s nekoliko stotina vojnika i dva stara "lokhed" aviona za pomorski nadzor — vijaju somalijske pirate još od 2011. godine. Japanska vojska tako, po ceni od dvadeset miliona evra godišnje, ponovo ima u posedu jednu prekomorsku bazu, prvu nakon 1945. Nemci i Španci u međuvremenu nisu uspostavili baze, ali nekoliko desetina njihovih vojnika odseda u hotelu "Kempinski". I konačno, najavljeno je da će se u decembru ove godine nadomak Tadžure, daleko od Zapadnjaka, uspostaviti kineska baza za nekih pet do deset hiljada vojnika. Godišnji trošak, iako državna tajna, mogao bi da varira — od dvadeset pet do osamdeset pet miliona evra, u zavisnosti od toga da li će Peking izgraditi i aerodrom. Prve zgrade već su u fazi izgradnje. Da ne bi zaostajala, i Moskva je preko brojnih neformalnih kontakata izrazila interesovanje da se pridruži tom klubu naoružanih turista.
Malena teritorija Džibutija (23.000 kvadratnih kilometara, ekvivalent Slovenije) uskoro će imati više stranih negoli domaćih vojnika. Ali da li je uopšte u pitanju nacionalna država? "Džibuti nije toliko država, koliko trgovački grad-država", zabeležio je jedan zapadni diplomata u Vikiliks dokumentu iz 2004. godine, "a kontroliše ga jedan jedini čovek, Ismail Omar Gele." Uz 86,59% glasova osvojenih na predsedničkim izborima održanim 8. aprila 2016, ta kontrola ostaje apsolutna. Vojna politika je ključna alatka te nasledne kneževine, kojom od 1977. godine upravljaju porodica Gele i klan Mamasan, iz klanske porodice Isa. Kao i u slučaju suseda, Etiopije i Eritreje, Džibutijem vlada autoritarni režim koji je na stalnoj meti organizacija za zaštitu ljudskih prava.
Treći element: zemlje tog podregiona bore (…)
