Pre skoro deset godina bila sam na konferenciji pod imenom "1968", organizovanoj na sasvim običnom fakultetu u Nju Džerziju. Glavno predavanje održao je Mark Rad, nekada radikalni student, potom predavač matematike na višoj školi koji sada svoje penzionerske dane provodi u Nju Meksiku. Tokom svog izlaganja kritički se osvrnuo na nacionalni renome koji je, u svojim dvadesetim godinama, stekao na osnovu svoje uloge u blokadi Univerziteta Kolumbija i učešća u Weather Undergroundu, grupi borbenih pobunjenika koji su zagovarali "propagandu delima" kao što je postavljanje bombi u Pentagonu i vašingtonskom Kapitolu (na sreću, nije bilo žrtava).
Publika, uglavnom sastavljena od postdiplomaca i politički zainteresovane omladine poput mene, blagonaklono je gledala na Radovu revolucionarnu prošlost, tim pre što je bila zadivljena periodom njegovog života koji je proveo u ilegali. Smatrali smo da su članovi Weather Undergrounda možda prešli neke granice i da nisu mnogo postigli, ali su bar nešto uradili!
Mark Rad je doveo u pitanje našu naivnu romantizaciju. Za razliku od mnogih svojih drugova koji su s vremenom postajali sve konzervativniji, ostao je privržen političkim idealima iz svoje mladosti. Međutim, potpuno je drugačije posmatrao taktiku sukobljavanja na kojoj je i izgradio svoju reputaciju. Mačistički buka i bes i pozivi na oružje — sve je to bila zabluda. Jedino u čemu su i on i njegovi drugovi uspeli, zamišljajući da su naročita grupa revolucionarnih aktera čiji je zadatak bio stvaranje "bele borbene formacije" koja bi "pomogla narodima širom sveta", bilo je da se umanji baza na čiju su izgradnju i razvoj potrošene teške godine.
Ono što nije uspeo da shvati na vreme — objašnjavao je Rad i strpljivo nam razvejavao snove o oružanoj pobuni — bila je razlika između aktivizma i organizovanja, između izražavanja stavova i izgradnje pokreta. I to je poruka na čijem širenju on i dalje radi. Nedavno mi je rekao sledeće: "Reč aktivista sam prvi i jedini put, pre pedeset godina, čuo kao deo fraze koju su protiv studentskih organizatora koristili naši zvanični neprijatelji, upravnici univerziteta i urednici novina".
Za razliku od pojma organizatora, koji svoje korene jasno vuče iz sindikalne i radničke politike, poreklo pojma aktiviste pomalo je sumnjivo. Iako je prvobitno dovođen u vezu sa Rudolfom Ojkenom, filozofom nemačkog idealizma — koji je smatrao da je težiti nečemu sastavni deo duhovnog života — često su njime nazivane otvorene pristaše Centralnih sila tokom Prvog svetskog rata. Na kraju je počeo da se koristi za političko delovanje u širem smislu i očigledno je da pojmovi aktivizma i aktiviste svoje sadašnje značenje imaju već neko vreme, mada ispitivanje tačne putanje ove promene ostaje u amanet nekim marljivijim istraživačima. U prvoj polovini šezdesetih Njujork tajms je i Bertranda Rasela i Rajta Milsa nazivao "aktivistima" (što je izuzetno smetalo Milsovom uredniku). "Zvali smo sebe raznim imenima — revolucionarima, radikalima, borcima, socijalistima, komunistima, organizatorima", priča mi Roksen Danbar-Ortiz, radikalna istoričarka sa pedesetogodišnjim iskustvom u društvenim pokretima. Uspon reči aktivista, prema njenom mišljenju, poklapa se sa onim što naziva opštim "diskreditovanjem levice".
Veliki deo politički aktivnih kolega kako Marka Rada, tako i Roksen Danbar-Ortiz, poticao je iz pravih komunističkih ili radničkih porodica, ili se uključivao u borbu za građanska prava na Jugu, što je značilo da su iz prve ruke poznavali pokrete koji su bili ozbiljno vezani za religijske i lokalne organizacije — a one su često zapošljavale (slabo) plaćene terenske organizatore koji su mobilisali ljude na duže vreme i uprkos malim izgledima na uspeh.
Aktivisti su se pojavili tek posle šezdesetih i sa nastankom novih društvenih pokreta: feminističkih, LGBT, ekoloških i pokreta za prava osoba sa posebnim potrebama. Tokom osamdesetih i devedesetih, pojam aktiviste je već ušao u širu upotrebu. Novi društveni pokreti su postigli mnogo toga u vrlo kratkom roku, i to često nadovezivanjem na oprobane organizacione metode i njihovim prilagođavanjem, ali i pronalaženjem otvorenih, demokratskih i nehijerarhijskih modela. Ipak, u težnji da raskrste sa nekim problemima levice, raskrstili su i sa potencijalno korisnim okvirima, tradicijama i tehnikama.
Aktivisti su svoj procvat doživeli uporedo sa otklonom od (…)
