Iračka električna mreža je savršeno odgovarajuća metafora. Kao polazna tačka svih ljudskih aktivnosti, pristup električnoj energiji bi trebalo da bude najmanji problem u zemlji bogatoj ugljovodonicima, zemlji kroz koju protiču velike reke i koja je osunčana kao Edenski vrt. (1) Ali snabdevanje električnom energijom upravo ilustruje neuspehe i neodržive putanje iračkog političkog sistema.
Najpre, država obezbeđuje struju sporadično, ograničeno na nekoliko sati tokom dana. Situacija nije ništa bolja ni u kvartovima gde dominira šiitska populacija: u pogledu disfunkcionalnosti sistem uopšte nije sektaški… U Basri, velikom gradu na jugu koji leži na velikim resursima nafte i gde temperatura prelazi preko 50 stepeni, lokalne vlasti su očekivale nerede kao odgovor na letnje restrikcije, te su zatražile pomoć od susednog Irana. Ovo mnogo govori o tome šta se sve može očekivati od Bagdada.
Iračani su prisiljeni da se oslanjaju na kolektivne improvizovane sisteme, što je rezultat logike privatizacije i divlje decentralizacije. Svaki kvart poseduje velike generatore koji snabdevaju celu ulicu. Iz njih ide mnoštvo žica koje se poklapaju sa mnoštvom individualnih pretplatnika, sadašnjih i prošlih. Mnoge žice više ne rade, ali ništa ne mari: dovoljno je dodati nove, a taj proces sedimentacije podseća na dodavanje novih nivoa ogromnom i višeslojnom aparatu bezbednosti koji je i dalje neefikasan.
Pojedinac se često mora oslanjati sâm na sebe. Svaka kuća ima i svoj sopstveni generator, u slučaju da se ulični generator pokvari. Njihovi motori takođe iziskuju ulje za loženje i održavanje. Na kraju krajeva, često se događa da ljudi i dalje sede u mraku, gledajući statički sjaj televizijskog ekrana i čekajući da se nešto, neki deo, ponovo pokrene. Alegorijski, to je ono što Iračani rade već trinaest godina (2), od svrgavanja režima Sadama Huseina. Najveći paradoks ove prekomerne složenosti je crpljenje, bez ikakvog razloga, sve energije Iračana.
Sve se čini bespotrebno komplikovanim i prisiljava na najveću moguću izdržljivost i domišljatost. Ironija ovakvog položaja je u tome što je on deo sistema koji i dalje funkcioniše, uprkos svemu. U vreme starog režima, jedna vulgarna šala sažimala je ovaj princip: Sadam je odlučio da testira strpljenje Iračana nametnuvši porez na prelazak mostova u glavnom gradu na reci Tigar. Njegovi podređeni ga obaveštavaju da se niko ne žali, uprkos troškovima i gužvama. Porezi se opet uvećavaju, ali ništa se ne događa. Onda je Sadam, iznerviran, naredio oficirima da siluju sve koji koriste mostove. Saobraćajne gužve su se još više uvećale i, konačno, ljutiti ljudi su zagrmeli: "Kad ćete povećati broj silovatelja?"
Danas je u Iraku gotovo nemoguće čuti išta pozitivno o političkoj klasi koja podstiče jednodušni prezir. Od odlaska američkih trupa, 18. decembra 2011, zemlja je suočena sa endemskim nasiljem i političkom krizom, koja dovodi, između ostalog, do stagnacije glavnih zakonskih projekata o kojima se raspravlja u parlamentu. Nešto malo naklonosti koja je postojala ka određenim političkim figurama potpuno je nestalo, ljudi sada znaju da se političari samo međusobno izmenjuju. Razočarani intelektualac komentariše: "U suštini, nezavisno od njihovih rasprava, oni su svi na kraju krajeva drugari. Žele da se mi međusobno mrzimo, da ne bismo primetili kako su oni ti koji rukovode sukobima. Oni se bore za procente, a ne za sekte. I svi se slažu oko jedne stvari: održati sistem takav kakav jeste."
Opšta iznurenost je stvorila i zrelije stavove unutar iračkog društva. Pored virulentnog sektaštva, u javnom diskursu često koegzistira promućurna i realistična interpretacija apsurdnih podela koje toliko koštaju obične Iračane, a toliko toga donose njihovim navodnim predstavnicima. (3) Ipak, protesti koji su otpočeli u avgustu 2015, zbog pada cene ugljovodonika u ekonomiji koja je isključivo bazirana na redistribuciji prihoda od nafte, nisu pobudili simpatije. (4) Većina stanovništva preferira nenormalan sistem plašeći se rizika od još većeg haosa, lako se zadovoljava ponekim primanjima ili razmišlja o migraciji. (…)
