Italijanski premijer Mateo Renci voli da se predstavlja kao moderni i inovativni politički lider. Samim tim, njegova reforma tržišta rada bi trebalo da oslobodi zemlju od arhaizama i smanji nezaposlenost. Poznate pod imenom Jobs Act, mere koje je usvojila njegova vlada u cilju povećanja zaposlenosti zapravo samo dalje intenziviraju logiku starih liberalnih recepata.
Fleksibilizacija italijanskog tržišta rada počela je 1983, kada su socijalni partneri (ujedinjenja sindikata, poslodavaca i Ministarstvo rada) potpisali tzv. Skotijeve sporazume. Pored ograničavanja cena indeksacije plata, tim tekstom prvi put su uvedeni netipični ugovori o radu, na ograničeno vreme i namenjeni mladima: "Ugovor za obuku i rad". Od tada, brojni zakoni su proširili opseg mogućih ugovora, te sada postoji gotovo 40 različitih varijanti. Zakon Treu je 1997. legalizovao rad na određeno vreme, a reformom Bjađi—Maroni iz 2003. izmišljen je autsorsing ugovor (ugovor o "pozajmljivanju" radnika, prim. prev.). Tokom 2008, osnovan je sistem vaučera, "radnih bonova", od kojih svaki vredi 10 evra bruto po radnom satu, a primenjen je i u stručnom i u nestručnom sektoru. Diverzifikacija vrsta radnog ugovora praćena je merama koje su osnaživale poziciju poslodavaca. U najskorije vreme, jedna od njih bila je zakon nazvan "Povezan rad" (Collegato lavoro), usvojen 2010, kojim se ograničavaju mogućnosti zaposlenih da zahtevaju pravdu u slučaju zloupotrebe od strane poslodavaca. Drugi primer je zakon Fornero (2012) kojim se olakšavaju pojedinačna otpuštanja iz ekonomskih razloga.
Reforme koji je Renci sprovodio tokom 2014. i 2015. predstavljaju samo nastavljanje na ovu istoriju, i moguće njeno sprovođenje do kraja, budući da je njima institucionalizovana prekarnost (tj. nesigurni oblici rada, prim. prev.). Tako, novi oblik ugovora na neodređeno vreme (UNV), uveden 2015, "za povećanje zaštite", niti štiti, niti osigurava. U toku prve tri godine rada, poslodavac ga može prekinuti u bilo kom trenutku i iz bilo kog razloga. Jedina obaveza u tom slučaju jeste da se otpuštenom isplati otpremnina u visini proporcionalnoj njegovom stažu. Čuveni osamnaesti član iz Radničkog statuta. koji zahteva da bilo koji otkaz bude opravdan "pravednim razlogom" (poput nedoličnog ponašanja, krađe, odsustvovanja...), tako se našao suspendovan u trajanju od 36 meseci. Ova formula podseća na Prvi ugovor o radu (PUR), koji je osmislio francuski premijer Dominik de Vilpen 2006, s tim što se on u italijanskom sistemu ne primenjuje samo na osobe do 26. godine starosti, već na celu radnu snagu.
Rencijeva vlada jednako je deregulisala i način sklapanja i funkcionisanja ugovora na određeno vreme (UOV). Stupivši na snagu u martu 2014, Poletijev zakon, nazvan po ministru rada Đulijanu Poletiju, omogućava poslodavcima da ih sklapaju bez obaveze da ih opravdaju i da ih obnove najviše pet puta ne računajući period čekanja. To ograničenje samo je fiktivni dodatak: budući da se ugovor ne odnosi samo na osobe već i na radna mesta, ovim zakonom se omogućava da se samom izmenom opisa posla na papiru zaposleni osudi na nesiguran radni vek.
U ovakvim okolnostima, zašto bi kompanije uopšte birale UNV za "povećanje zaštite" nasuprot konstantom obnavljanju UOV? Odgovor je jednostavan: iz finansijskog interesa. Rencijeva vlada je zapravo uvela poreske podsticaje koji omogućavaju da preduzeća, na osnovu svakog potpisanog UNV tokom 2015, uštede i do 8.000 evra godišnje. U skladu sa usvojenim merama štednje, Zakon o stabilizaciji iz 2016. o tome da se svaki skupi državni aparat smanji doveo je do toga da je moguća zarada poslodavaca sada oko 3.300 evra. Jobs Act stvorio je neočekivani prihod: potpisivanje ugovora za "povećanje zaštite" i potom otpuštanje radnika bez ikakvog opravdanja postalo je profitabilnije od korišćenja UOV. Tako se stvara privid u statistici, gde prelaz sa UOV na UNV veštački omogućava da "naduvavanjem" broja zaposlenih stanje zaposlenosti pokaže kao "stabilno", dok istovremeno nesigurnost (…)
