"Ne! Ne radi to!", grdi jedna žena čoveka koji je upravo šutnuo kartonsku kutiju napunjenu hranom, ogorčen što treba da čeka ministra omladine da bi počelo deljenje hrane. Nestrpljivi čovek napušta mesto na kojem su okupljeni članovi lokalnog Komiteta za snabdevanje i proizvodnju (CLAP), gotovo isključivo žene.
Stvoren u aprilu 2016, taj mehanizam ima cilj da se bori protiv pronevere prehrambenih proizvoda i špekulacija koje, po mišljenju venecuelanske vlade, pustoše prodavnice u zemlji. Putem raznih organizacija, uključujući i CLAP, država svakom stanovniku dostavlja osnovne prehrambene proizvode (pirinač, brašno, ulje…) koji se mogu naći samo na crnom tržištu po previsokim cenama. Kilogram mleka u prahu koji košta 70 bolivara (6,36 evra ) po zvaničnom kursu, razgrabi se na ulici i po trideset puta većoj ceni.
Deljenje namirnica najzad počinje. "Rekao sam im da počnu i da ne čekaju na ministra", poverava nam se Hesus Guzman, koji živi u tom kvartu. "U suprotnom, ljudi bi ga dočekali nazivajući ga pogrdnim imenima." Punih ruku, aktivisti počinju raspodelu dragocenog plena u krugu zgrade Ornos de Kal, u srcu kvarta San Augustin u Karakasu.
"Za koje novine radiš? Pripadaš li nekoj političkoj organizaciji u svojoj zemlji? Kakvi su tvoji prvi utisci o Karakasu?", zapitkuje pomalo insistirajući, lice skriveno iza debelih naočara. Reklo bi se da Jurami Kintero, zamenica ministra omladine, ima umereno poverenje prema stranim novinarima. I ne čekajući na odgovor, ona nastavlja svoj posao, usred grupe od pola tuceta ljudi. Idući sprat po sprat, sa listom u ruci oni raspodeljuju kese sa namirnicama, koje su prodate po fiksnim i smanjenim cenama. U hodnicima, ostavivši otvorena vrata stanova iz kojih proviruju dečje glave, stanari slušaju javne govore.
"Mi se sada suočavamo sa trgovinskim ratom", galami Rodbesa Poleo, poslanica Ujedinjene socijalističke partije Venecuele (PSUV), koja nosi dres nacionalnog fudbalskog tima. "Ali smo tu da vam pokažemo da vas revolucija brani. Mi smo s ljudima!" Onda na red dolazi gospođa Kintero, koja zauzima ozbiljniji ton: "Organizacije CLAP nisu rešenje za sve, ali to je početak. Zahvaljujući njima mi upravo nanosimo snažan udarac ovoj mafiji koja nas pljačka."
"Mafija"? Ovo je upućeno sektoru poslodavaca, za koje i desničarska vlada priznaje da prave ekonomski haos obustavljajući proizvodnju, i što je još problematičnije, i uvoz, u zemlji koja u inostranstvu kupuje veliki deo onoga što troši. Trideset prvog maja 2016. poslanik PSUV-a Rikardo Molina osudio je na televiziji odluku kompanije Ovomar da uništi tri miliona jaja namenjenih za prodaju. "A mleko!", dodaje Čarls Ruiz, aktivista PSUV-a. "Mi smo više puta pronašli na hiljade litara mleka prosutog na putevima. Sve to po nalogu gazda, sa ciljem da se izazove nestašica." Nedostatak osnovnih potrepština u prodavnicama je nepodnošljiv. Na crnom tržištu, cene su ogromne i podstiču inflaciju, koja će po projekcijama Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) u 2016. dostići 700%. U kesama koje su podeljene tog jutra 28. maja 2016, nalaze se šećer, mleko, brašno, ulje, pirinač i testenine, po ukupnoj ceni od 475 bolivara, što je manje od cene kilograma mleka u prahu na crnom tržištu.
Bežanje u individualizam
U malom dvorištu naselja Marin, Marta Gonzales, radnica u sektoru za kulturu, pomaže prijateljima u slikanju murala; što je, kako ona objašnjava, kulturna aktivnost namenjena održavanju, nadaju se oni, angažovanja mladih u umetnosti u vremenima krize. "CLAP ne radi svuda sa istom efikasnošću", primećuje sa osmehom. "Problem zemlje je korupcija. I to ne samo unutar upravljačkog vrha. Svi su u to uključeni: sekretari, carinski službenici, snabdevač koji preusmeri proizvode da bi ih prodao prijateljima, a ovi ih zatim preprodaju na crnom tržištu... Ukratko, korupcija je stvar svih Venecuelanaca koji kradu Venecuelance." Oko nas portreti i crteži naslikani živim bojama koji služe kao pozadina za improvizovanu košarkašku utakmicu ulične dece. "Pa ipak, vlada ne preduzima ništa! Takođe zbog korupcije! I tako to ide, od jednog do drugog. Opšti je stav: spasavaj se ko može! Ovde svi znaju priču o prestupniku koji je policajcu, kada ga je ovaj uhvatio, ponudio 10.000 bolivara. Policajac je odbio i priveo ga u policijsku stanicu, da bi ga ubrzo potom video kako odatle izlazi govoreći: "Ti nisi loš: tvoj šef me je pustio za 5.000!’"
Jedan član kolektiva Komando kreativo (Kreativni komandos), radi zajedno sa Martom. Već je uradio dobar broj fresaka koje se ovde mogu naći. Na glavi nosi veliki crveni kačket koji je u tonu sa košuljom iste boje — onakvom kakve nose čavisti, govori hvatajući vazduh poput boksera koji se bori sa nevidljivim protivnikom. "Ovde se sve može naći! Ali na crno. I svi to rade. Osoba stane u red rano ujutro da kupi pelene, što joj je omogućeno s obzirom na broj lične karte koji je na redu za raspodelu tog dana, iako nema dece. Ona oduzima zalihe i prodaje ih na drugoj strani trotoara po desetostrukoj ceni." Ruiz daje još jedan primer: "Pekar kupuje brašno od bahakerosa (onih koji profitiraju od preprodaje regulisanih proizvoda, prim. prev.). Pošto je njegova cena propisana od strane vlasti, on ne može da ga preproda ukoliko se brašno ne koristi za pravljenje hleba, koji se sam po sebi može prodavati skupo." Pokazujući na red u kojem ljudi čekaju ispred jedne pekare, on zaključuje: "A oni koji kupuju hleb to znaju. To održava neku vrstu bekstva u individualizam", nastavlja Viktor. "Ljudi nemaju osećaj da čine deo političke zajednice." Na pitanje zašto država ozbiljnije ne kažnjava takvu praksu, tako suprotnu socijalističkom projektu koji zagovaraju predsednik Maduro i njegov prethodnik Ugo Čavez, Viktor razočarano kaže: "To je pitanje za milion..."
Drugi, uključujući i novinara kanala TeleSur, Eduarda Rotea, pružaju neke elemente odgovora. Ponekad ublažavajući: "Ni proizvodnja ni uvoz nisu opali: na istom su nivou već godinama. Što se tiče raspodele, nasuprot tome, to je nešto drugo. Sve što ne možeš naći u prodavnicama, naći ćeš napolju." Prelaz sa tradicionalne (…)
