Sjedinjene Države u septembru proslavljaju Praznik rada. Ove godine istaći će se činjenica da će se brojni manuelni i nemanuelni radnici — a posebno belci, muškog pola — tiskati na mitinzima republikanskog kandidata. Donald Tramp tu podršku uživa na bazi kritikovanja slobodnotržišnih sporazuma koji su pospešili deindustrijalizaciju starih industrijskih uporišta u zemlji. Ona je, zauzvrat, pospešila deklasiranje, ogorčenost i beznadežnost u svetu rada. "Red i zakon" koje Tramp obećava da ponovo uspostavi oni su koji važe za Ameriku šezdesetih godina 20. veka, u kojoj belcima nisu bile neophodne fakultetske diplome da bi sebi obezbedili dobru platu, dva automobila po domaćinstvu — pa čak i nekoliko dana za odmor.
To što je jedan njujorški milijarder, čiji je fiskalni program regresivniji čak i od programa Regana i čija praksa (robu proizvodi u Bangladešu i Kini, a u svojim luksuznim hotelima zapošljava neprijavljene imigrante) protivreči većini njegovih proglasa, u stanju da se preobrazi u glasnogovornika radničkog nezadovoljstva mnogo bi teže prošlo da sindikati nisu ovoliko oslabljeni. I da, već gotovo četrdeset godina, progresivne partije na Zapadu neumorno ne smenjuju aktiviste i kadrove iz sveta rada profesionalcima iz oblasti politike i odnosa sa javnošću, visokim funkcionerima i novinarima uljuljkanim u privilegijama.
Levica i sindikati nekada su sprovodili svakodnevni rad na javnom obrazovanju, prostornom umrežavanju i intelektualnom "kadriranju" radnih ljudi. Politički su mobilisali svoje članstvo, terali ga da glasa onda kada mu je sudbina dovođena u pitanje, garantovali mu socijalnu zaštitu u situacijama pretnji po njegovu ekonomsku budućnost. Sve redom podsećali su na prednosti klasne solidarnosti, istoriju radničkih pobeda, na opasnosti podela, ksenofobije i rasizma. Jasno je ko od toga profitira. U nedostatku političkih prenosnika, društvene mobilizacije sahranjuju se davljenjem u poplavi polemisanja o identitetu. To ispadanje (…)
