Labavljenje pravila za učešće na izborima — što je vlast u Rusiji nakon 2011. omogućila — efektivno je povećalo političku ponudu (21 partija, naspram njih sedam 2011), ali po cenu rasipanja snaga. Uz nekoliko izuzetaka, vidno je da se vodeće ličnosti liberalnog tabora, kao i ostalih partija, ne smenjuju. Dve velike parlamentarne partije opozicije, Komunistička partija i Liberalno-demokratska partija (nacionalisti), imaju iste lidere još od 1993. godine: Genadija Zjuganova i Vladimira Žirinovskog.
Među demokratsko-liberalnim formacijama, partija Jabloko, nastala 1993, redak je primer dugovečnosti. Osnovao ju je Grigorij Javlinski, tvorac "programa od 500 dana" koji je najavio "šok-terapiju" Jegora Gajdara, premijera i potom ministra ekonomije između 1991. i 1994, u doba predsedavanja Borisa Jeljcina. Usled svoje uloge u ekonomskoj i društvenoj propasti tokom devedesetih godina prošlog veka. ta partija je brzo izgubila popularnost. Pa ipak, sasvim je logično da su je njena nekadašnja usidrenost u politički pejzaž i njena regionalna struktura nametnule kao tačku okupljanja — ako tu ne uračunamo stari problem frakcionašenja unutar liberalnog tabora. Tokom krize 1998, s ključnih pozicija uklonjeni su predstavnici najliberalnijeg krila Jeljcinovih vlada: Gajdar, ali i Boris Nemcov, ministar energetike 1997/98. koji je 2015. ubijen, Sergej Kirijenko, premijer između marta i avgusta 1998, kao i Anatolij Čubajs, arhitekta iza programa privatizacije privrede koji je između 1992. i 1998. zauzimao različite pozicije u vladi. Oni su 1999. formirali drugu liberalnu partiju, Savez desnih snaga (SPS), koja se rasformirala 2008. godine. Nakon njih, u redove opozicije pristigli su i vladini zvaničnici iz perioda prvog Putinovog mandata, poput Mihaila Kasjanova, premijera 2000-2004, i Vladimira Milova, nekadašnjeg zamenika ministra za energetiku. Liberalni tabor tako se pretvorio u skup marginalnih političkih pokreta, kratkotrajnih saveza i nabreklih ega.
Ovu staru liberalnu gardu zasenilo je, tokom demonstracija 2011, nekoliko novih lica, poput Ilije Jašina (nekadašnjeg saveznika Kasjanova) i Alekseja Navalnija. Autor popularnog veb-sajta Rospil, posvećenog praćenju korupcije pri javnim nabavkama, Navalni je Jedinstvenu Rusiju Vladimira Putina ocenio kao "partiju prevaranata i lopova", što je na ulicama postalo široko prihvaćena parola. Kao kandidat za gradonačelnika Moskve 2013. napravio je veliki uspeh, osvojivši 27% glasova. Iako je zbog svog opozicionog stava smeštan u liberalni tabor, Jabloko ga je 2007. isključio iz svojih redova zbog nacionalističkih stavova i izjava o žiteljima Severnog Kavkaza, koje su ocenjene kao rasističke. Podvrgnut trogodišnjem akanju po sudovima, Aleksej Navalni ne može da postane kandidat, ali je njegova Progresivna partija pokrenula "Demokratsku koaliciju" ne bi li održala impuls iz 2011. sve do izbora 2016. godine. Ta koalicija trebalo je da oko programa "evropskog tipa razvoja" Rusije okupi Demokratski izbor Vladimira Milova, deo Jabloka i šačicu drugih formacija. Navalni je oprezno izjavio da u pitanju "nije liberalna partija, već široki demokratski savez, u kom zajedno rade socijaldemokrate, liberali i konzervativci evropskog tipa".
Protraćeni napor utrošen na ovo okupljanje ubrzo je prerastao u međusobnu borbu uoči primarija održanih 29. maja 2016, koje je zadesio informatički fijasko. Metodi diskreditovanja protivnika koji su devedesetih cvetali ponovo su izbili na površinu. Iako prikazan u dokumentarcu emitovanom na javnoj televizijskoj stanici NTV, u kom se vidi kako ležeći s koleginicom u krevetu kritikuje svoje opozicione kolege, Kasjanov je uprkos savetima svojih saveznika odbio da se povuče s vrha liste. Nakon još jedne sterilne rasprave o raspodeli okruga i potpisivanju zajedničkog (…)
