Emblematična instanca Ujedinjenih nacija (UN), Savet bezbednosti, predmet je drastično suprotstavljenih mišljenja. Jedni hvale njegovu sposobnost reagovanja na krize koje prete očuvanju mira (posebno u Africi). Drugi ga optužuju za to da održava nepravedne privilegije pet država pobednica Drugog svetskog rata (Sjedinjene Države, Rusija, Kina, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska), titulare čuvenog prava veta. Dve knjige istražuju misterije institucije koja već dugo čuva svoju tajnu. Veoma poučna knjiga nekadašnjeg francuskog ambasadora Žan-Marka de la Sablijera. i izuzetno analitični zbornik koji je uredila Aleksandra Novoselof. temu otvaraju podsećanjem na transformacije do kojih je došlo od osnivanja Ujedinjenih nacija 1946. godine.
Po završetku Hladnog rata Savet bezbednosti znatno je proširio svoje misije, koristeći se "velikom diskrecionom moći" koju mu je omogućila Povelja iz San Franciska. Isprva je definicija pojma "pretnja po mir i međunarodnu bezbednost" proširena na sve sporedne aspekte nekog sukoba, poput finansiranja zaraćenih strana (npr. pristupa prirodnim resursima), pa čak i na konsolidaciju mira po okončanju neprijateljstva. Potom je Savet počeo da adresira čitav niz tema: pirateriju, terorizam, pravdu… Nakon toga omogućeno mu je pravo osnivanja sudova, poput krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu. Savet već trideset godina nameće sankcije koje mu Povelja ne omogućava, a koje pogađaju države ili njihove lidere, od Iraka Sadama Huseina, do Sudana predsednika Omara el Bašira.
Te novine promovisane su kao odraz želje da, uglavnom praznoslovan i neefikasan, projekat međunarodnog poretka postane efektivan. Ipak, Savet se na taj način izložio kritikama za to da optužbe iznosi proizvoljno: on je u suštini "gospodar trajanja i menjanja mera koje nameće", podsećaju nas advokati Anais Šil i Mulud Bumgar, a ponajpre gospodar spiska sankcionisanih. Izrael uporno izmiče njegovom besu, (…)
