Maleni intelektualni i medijski svet Francuske voli provokacije. Začinjujući ih okolo literarnim pretenzijama ili ironijom, njihovi tvorci i dalje će se pojavljivati i onda kada se sukobi u koje ulaze pokažu kao njihova sopstvena zbunjenost. Verovatno je to bio slučaj onda kada je Hurija Butelža, portparolka Indigènes de la République ("Domoroci Republike" — antikolonijalna organizacija i pokret u Francuskoj, prim. prev.), čestitala piscu Žanu Ženeu na tome što je "s radošću pozdravio francuski debakl protiv Nemaca 1940. godine". "Ono što volim kod Ženea je što ga savršeno boli uvo za Hitlera", izjavila je. Nekoliko reči bilo je dovoljno da bi opravdala ovakvu budalaštinu: okupirana Francuska bila je istovremeno kolonijalna Francuska; Francuski pokret otpora išao je da širi teror u Alžiru i u crnoj Africi, i tako dalje. Na taj je način, teoretski, započeta kontroverza dana. Na televiziji France 2, jasno...
Butelžin svet je jednostavan: postojala je kolonijalna Francuska koju je ponizio Treći rajh, i Francuska Pokreta otpora koja je nastavila sa istrebljenjem. Nepotrebno je prigovarati da zemlja pobeđena 1940. nije bila samo kolonijalna zemlja. I da je, među ostalima koje je Žan Žene takođe pozdravio kao "božansko iznenađenje", bio i izvesni maršal Peten, koji je petnaest godina pre toga izvršio žestoku represiju nad marokanskim pobunjenicima u Rifu (planinski venac u severnom Maroku, prim. prev.). Što se tiče Pokreta otpora, mnogi koji su bili deo njega su istog trenutka osudili masakre u Setifu i Guelmi 1945, a kasnije se borili i protiv torture u Alžiru. Ali to su samo sitnice, zar ne, a nama se žuri?
Provokacija u vezi s Adolfom Hitlerom, međutim, nije bila dovoljna da pomeri intelektualne medije iz njihove zone komfora. Butelža tako nastavlja: "Ni ja nisam nevina. Živim u Francuskoj. Živim na Zapadu. Belkinja sam. Ništa ne može da me iskupi." Tvrdi da je nepovratno kriva za to što je bela, i reakcija i (…)
