Stanica u Parhimu (koji ima 20.000 stanovnika), na severu Nemačke, stavljena je na prodaju; zgrade prekrivene grafitima su zaključane, a jedino što se može videti jeste red vožnje. Na stanici od crvene cigle u Ašingtonu (28.000 stanovnika) u severnoj Engleskoj, nakrivljena tabla iznad zatvorene biletarnice upozorava putnike da ne prilaze šinama: ekspres iz Edinburga prolazi tuda, bez stajanja, tri puta u sat vremena.
Neko od lokalaca priča: "Vozom bismo bili na pola sata od Njukasla, ali taj više ne ide. Na auto-putu gužva je sve veća kako prilazite gradu, tako da se više i ne zna koliko traje put. Ali ne postoji druga opcija, pa autobus mora da ide auto-putem." Ako nema zastoja, autobusom do Njukasla treba 55 minuta, a kolima pola sata.
Zatvaranje stanica je vidljiva posledica liberalizacije železnica širom Evrope tokom poslednjih 25 godina. Nije to prošlo tek tako. U maju 2014. godine, žitelji Hakivorija u Finskoj izašli su na ulice povodom zatvaranja stanice u njihovom gradu, a jedna od njih, Lisa Pulijajnen, kaže: "Neverovatno je da zatvaraju stanicu koja postoji već 125 godina samo da bi skratili putovanje od Kuvole do Kopija za tri minuta. Kao da 12.000 ljudi više ništa ne znači VR-u (VR-Yhtyma Oy je finska državna železnica, prim. prev.). I sve to da bi se napravio avion na pruzi." Privatizacija dovodi do podele saobraćajnih sistema na dva dela: brze pruge — tj.avion na pruzi — koriste najbogatiji putnici, kojima se i posvećuje najviše pažnje, a mesni prevoz i svakodnevne potrebe se zapostavljaju.
Finska državna železnica, koja se sada restrukturiše, po direktivama EU, u grupu od dvadeset jednog preduzeća, zatvorila je 28 od ukupno 200 stanica u septembru 2015. i ukinula putne usluge na bočnim pravcima.
U martu ove godine, vlada je najavila da će železnice ubuduće biti predmet nadmetanja, da bi par dana kasnije VR saopštio da otpušta 200 mašinovođa, što je dovelo do jednodnevnog štrajka. Štrajkači su najpre kritikovali pad u kvalitetu usluga proizveden tržišnim nadmetanjem: više nije moguće doći do informacija na stanicama ili u vozovima, uputstava za presedanje ili prevoz prtljaga. Putnici moraju sami da nađu šta ih zanima, a karte da kupe preko interneta.
Stvari slično stoje na glavnoj stanici u Stokholmu, na kojoj se mnogi operateri nadmeću za putnike i dodatno komplikuju putne aranžmane. (Putnici mogu da biraju između 36 operatera za put do Malmea).
Karte koje se kupuju unapred jeftinije su, kao i one za vreme van saobraćajnog špica, ali ne važe za druge polaske ako se ne stigne na voz. Treba utrošiti vreme na internetu u potrazi za najboljom ponudom, s obzirom na to da zaposleni na šalterima daju informacije samo u vezi sa firmama u kojima rade.
Jednostavnija putovanja
Ciljevi direktiva koje je Savet Evrope usvojio od 1991 — naročito železničkog paketa koji je uveden 2001 — jasni su: pojednostaviti putovanje vozom, podstaći nadmetanje i spustiti cene. Krajnji ciljevi su: jedinstveni sistem kupovine karata sa transparentnim određivanjem cena, saradnja između zemalja u pogledu operatera (usklađeno napajanje strujom, širina koloseka, signalizacija i standardi bezbednosti) i generalno brže železnice.
Sve to zvuči privlačno, ali ima svoju cenu: razbijanje nacionalnih železničkih firmi posredstvom razdvajanja infrastrukture (pruge) i upravljanja vozovima (saobraćajne usluge), a potom i dalje podele funkcija (prodaja, održavanje, čišćenje, kontrola, vožnja) kako bi se proizvelo nadmetanje.
Prvi paketi su se ticali prevoza robe, koji je prošao kroz izuzetnu deregulaciju, tako da su preduzeća za železnički prevoz robe u nadmetanju ne samo međusobno, već i sa onima za kamionski transport. U takvom okruženju, železnička preduzeća su (…)
