Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PORTRET ERIKA SATIJA

Kompozitor tišine

Buduće generacije često svode najinventivnije umetnike na njihova najpristupačnija dela. Takva je i sudbina Erika Satija, vek i po nakon njegovog rođenja. Njegove čuvene i nežne "Gimnopedije", ne odudarajući od opštosti, loše prikazuju podrivajući karakter ličnosti ovog komuniste iz bel epoka

JPEG - 801.9 kio
Eeve Morcette i Mate Đorđević – „Opasnost“

Pokušaj da se prikaže portret Erika Satija (1866-1925) praćen je izvesnim osećajem nelagode — teško je snaći se sa celokupnom njegovom ličnošću. Opire vam se, kao kroz šalu, i dok se okrenete, on se već zatvorio u svoju jazbinu u Arkeju (naselje u Parizu, prim. prev.), gde nikome nije dozvoljen ulaz.

Evociranje je veština koja zahteva jednu uznemiravajuću dozu balansiranja. Sa kim razgovarati? Sa mladim revolucionarem u somotskom odelu ili sa stasalim Satijem u odeždi notara? Sa Satijem koji je, još uvek na nogama, otišao u Noaje (mesto u Francuskoj, prim. prev.), u predgrađe Sen Žermena, ili sa onim koji se, u Arkeju, "zakopao u jamu i postao pijanac"? Sa pijanistom kabarea Chat noir ("Crna mačka") ili sa onim koji je bio pod svetovnim pokroviteljstvom Arkejskog Kašana?

Potom, nailazimo na njegove crteže, njegove zapise, njegove Vexations namenjene da se sviraju u ponavljanju od 840 puta. Za njih je rekao: "Da bi se odsvirao ovaj komad, najbolje bi bilo spremati ga unapred, i u potpunoj tišini, uz ozbiljna mirovanja". Poslušali su ga. Rezultat je bilo petnaest sati muzike, koju će Džon Kejdž i još devet drugih pijanista prvi put odsvirati 1963. godine.

Dakle? Treba li istaći njegove lakrdijaške konferencije, njegovu muzičku hroniku, njegove aforizme, njegove besne vapaje, njegove poeme i njegove stavove? Govoriti o osnivanju prve sekcije arkejske Komunističke partije, kojoj se priključio? Ili se ograničiti na poznate "Gnosjene" (Gnossiennes) i "Gimnopedije", koji prikazuju samo delić njegove tako raznovrsne muzike? Treba li govoriti o Satiju Žana Koktoa, Morisa Ravela, Renea Kler ili Pikasa; o njegovoj privremenoj ljubavnici, Suzan Valadon, koja je bila umetnica na trapezu, ili o njegovom vrlo bliskom prijatelju, Klodu Debisiju, kojeg će odbaciti? Kada govorimo o siromaštvu, moramo li govoriti mističnim tonom? Da li da slavimo osnivača "Crkve metropolitanske umetnosti Isusovog dirigenta", čiji će biti jedini slavljenik i jedini vernik, hvala bogu... ili da ostanemo s njim u sobi u Arkeju, u kojoj će živeti bez tekuće vode i bez svetlosti, ometan jedino komarcima?

Ukratko, povodom 150. godišnjice rođenja Erika Satija, prave se konferencije, odaje mu se počast, proslavlja se od Sen Žan de Luza (regija u Francuskoj, prim. prev.) do Japana... On bi u svemu tome uživao, osim u svojoj muzici. Kako je i sam rekao: "Nakon kratkog perioda adolescencije, postao sam mladi čovek koji se često opijao. Ništa više od toga. Upravo u tom trenutku mog života počeo sam da mislim i da pišem muzički. Da. Kakva loša ideja!... Katastrofalna ideja!... I zaista je to bila, budući da ću uskoro početi da se koristim jednom neprijatnom originalnošću, potpuno nebitnom, antifrancuskom, protivprirodnom, itd."

I eto. U njemu je sjedinjen mali karakter, veoma reaktivan, do srži netrpeljiv prema svakom autoritetu, zajedno sa jakom sklonošću ka provokacijama, svađama, ogorčenjima, koji će ga, na vrhuncu, dovesti do toga da ga pobuna protiv određene kritike gotovo košta slobode i da bude na korak od toga da završi u zatvoru. U istom čoveku je objedinjen i bes kada ga nisu primili na Akademiju, i radost kada je primio Akademske palme za zasluge u arkejskoj opštini... Erik Sati, sve i svašta, u svakom trenutku.

Daleko od ovih ogorčenja, alkohola i krika njegove mladosti, međutim, govoriti o Satiju, slušati ga, traži od vas da se obratite belom, onom belom koje je Sati obožavao, gde odjekuju na ivici ništavila, na gotovo organski način, kovitlaci i eksplozije njegove muzike. Sati je komponovao tišinu, onu koja dolazi pre, onu koja je posle.

Erik-sa-K-na-kraju Sati rođen je 17. maja 1866. u "Onfleru (Kalvados), okrugu u Pon L’Evek". Govorio je: "Imao sam detinjstvo i mladost bez ijedne karakteristike vredne da se o njima piše u ozbiljnim delima. Tako da o tome i ne govorim." U ulici u (...)

Obim celog teksta : 2 058 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Agata Melinan

Andrea Jovanović

Podeli ovaj tekst