The system is rigged: sistem je lažiran. Uveliko znamo to da u Sjedinjenim Državama kandidat koji osvoji največi broj glasova neče po pravilu postati predsednik; da predizborna kampanja zaobilazi tri četvrtine država u kojima se izborni ishod čini unapred poznatim; da gotovo šest miliona osuđenih građana nema pravo glasa; da 11% potencijalnih glasača ne poseduje lična dokumenta validna za slučaj da požele da ubace listić u glasačku kutiju; da izborni sistem dvema dominantnim partijama pruža ogromnu prednost. Sada se više ne zanemaruje ni činjenica da novac, mediji, lobiji i mapa izbornih jedinica srozavaju demokratsku reprezentabilnost u toj zemlji.
Ipak, ovog puta reč je o još nečemu: o sentimentu koji prevazilazi partijske podele. O besu dvanaest miliona glasača demokratskog kandidata Bernija Sandersa koji su ga podržali tokom primarija, ali i o 13,3 miliona pobedonosnih pristalica republikanskog milijardera Donalda Trampa. Njihov stav o lažiranosti sistema proističe iz uverenja u to da su guverneri, kako iz redova republikanaca, tako i demokrata, pokrenuli ratove na Bliskom istoku koji su osiromašili Sjedinjene Države a nisu im doneli pobedu. Sistem je lažiran, jer većina stanovništva i dalje pati od posledica ekonomske krize koja ne samo da nije ništa koštala one koji su je prouzrokovali, več naprotiv. Lažiran, jer je predsednik Barak Obama izneverio neizmernu nadu za promenama, koju je njegova kampanja iz 2008. probudila. Lažiran, jer ni republikanski glasači nisu videli nikakve rezultate poziva da 2010, a potom i 2014. pomognu da se preuzme kontrola nad oba doma Kongresa. Lažiran, jer se u Vašingtonu ništa ne menja; jer Amerikanci smatraju da im je prezrena oligarhija otela otadžbinu; jer nejednakosti rastu i jer srednja klasa strepi za svoju budućnost.
Osim toga, osujećen je i jedan od glavnih "majstorskih poteza" američke politike, ujedno i jedan od njenih najomraženijih.
Tramp među adutima koji posebno obećavaju ima i taj što je tokom kampanje za kandidaturu potrošio znatno manje novca od mnogih drugih republikanaca koje je porazio. "Povika na državu" bila je karakteristična za većinu minulih kampanja. Danas, međutim, čak i konzervativni glasači zahtevaju od vlade više intervencija u privredi. U Trampovom programu nema ni traga od beskrajnih homilija o tome kako je neophodno smanjiti socijalna davanja, sprovesti penzionu "reformu" i srezati pomoć nezaposlenima. Uz to, glede slobodnog tržišta kao središnje teme njegove kampanje, stoji zahtev za ukidanje sporazuma koje su njegovi prethodnici, demokrate i republikanci, ispregovarali, kao i uvođenje carina za američke kompanije koje su poslovanje iselile van zemlje.
Štaviše, on i njegova suparnica saglasni su oko toga da je država ta koja bi trebalo da finansira prilično skupu rekonstrukciju transportne infrastrukture. Sveukupno, međupartijski konsenzus oko globalizacije i neoliberalizma raspao se u paramparčad. Agresivnim isticanjem svog cinizma i pohlepe, velika američka preduzeća uništila su predstavu o nužnoj vezi između njihovog i državnog prosperiteta.
Iako je Hilari Klinton obećala da će neke važne zadatke poveriti svom suprugu, velikom tvorcu desnog zaokreta Demokratske partije od pre četvrt veka, njihov tandem više ne izgleda onako kako je izgledao tokom njihovog boravka u Beloj kući. Njihovi glasači sada su više levo orijentisani i manje podložni kompromisima i kapitulacijama: reč "socijalizam" više ne uliva strah. Osim toga, Klintonova je morala da se Sandersovim pristalicama obaveže po pitanju četiri ključne tačke konzervativnog zaokreta "novih demokrata" iz devedesetih godina slobodnotržišnih sporazuma, širenja zatvora, finansijske deregulacije i realnog smanjenja plata.
Trampove paskvile protiv meksičke imigracije i islama, njegov seksizam, njegova rasistička buncanja dovode do takvog gađenja da ponekad sprečavaju da se čuje bilo šta drugo što govori. Ipak, bilo da je reč o socijalnim davanjima, trgovinskoj politici, pravima homoseksualaca, međunarodnim savezima ili inostranim vojnim intervencijama, Tramp je s takvom žestinom odbacio ono što je u njegovoj partiji bilo u kamen uklesano, da je teško zamisliti da će po svim ovim pitanjima neko buduće republikansko rukovodstvo moći da napravi preokret.
Osim ukoliko ne nameravaju da bez povratka izgube "svoju" bazu, koja je ogorčenje već iskazala tokom primarija glasajući za slabije poznatog kandidata samo kako bi ostao u trci i kako bi se pobunili protiv lidera svog tabora: "Naši političari su", smatra Tramp, "žestoki zagovornici politike globalizacije. Ona je obogatila finansijsku elitu koja finansira njihove kampanje. A milionima američkih radnika ostali su samo beda i bol u srcu." Kad ove reči dolaze iz usta milijardera koji dane provodi malo u penthausu na Menhetnu, malo u svom privatnom avionu, to zaista zvuči bizarno. Uprkos tome, ovo je prilično dobar sažetak stanja stvari.
"Raznolikost" za fakultetski obrazovane klase
Sve ovo moglo bi da nagovesti da sistem zapravo nije lažiran. Odnosno da, kako je to Fransis Fukujama nedavno izložio u (…)
