"Sandinistička Nikaragva". Dve reči koje su se zalepile jedna za drugu. Tokom osamdesetih, Srednja Amerika je prolazila kroz period revolucija i kontrarevolucija. Godine 1979, sandinistički pobunjenici uspeli su da svrgnu diktatora Anastasija Somozu, koji je dugo u toj regiji bio kvalifikovan kao "čovek Sjedinjenih Američkih Država". Takođe, američkim zvaničnicima se pripisuje sledeći opis: "Somoza je bio kurvin sin, ali je bio naš kurvin sin." Frazu je izgovorio predsednik Frenklin Delano Kuzvelt 1939. misleći na Somozinog oca, a ponovio ju je državni sekretar Henri Kisindžer misleći na sina. Dinastija Somoza vladala je od 1937. do 1979.
Zapravo, Hladnom ratu su ustupili mesto Centralnoamerikanci. Bauk je kružio Zapadom: prema "domino teoriji", komunizam je pretio da podvede u svoje "zone uticaja" jednu zemlju za drugom. Međunarodna solidarnost se usmerila ka maloj naciji, u dvorištu "imperije", koja se usudila da prkosi. S jedne strane Golijat, u liku američkog predsednika Ronalda Regana, majstora konzervativnog i liberalnog obrta; s druge strane David, u otelotvorenom liku Sandinističkog fronta nacionalnog oslobođenja (Frente Sandinista de Liberacion Nacional, FSLN).
Belgijski Centre tricontinental već dugo je jedno od vodećih mesta u Evropi za proučavanje sandinističke revolucije. Godine 1989. čak je primio posetu nikaragvanskog predsednika Danijela Ortege, a osnivač centra, Fransoa Utar, nekoliko puta je odlikovan od prijateljske zemlje. Monumentalno delo bivšeg sandinističkog ministra za kulturu, sveštenika, pesnika i vajara Ernesta Kardenala i dalje dominira ispred kancelarija centra u Luven la Nevu: skulptura Zanatillo (ptica), simbol emancipacije Trećeg sveta.
Početkom osamdesetih, revolucionarna vlada Nikaragve preduzela je mere redistribucije bogatstva, promociju zdravstva i obrazovanja. Eksperimentisala je sa mešovitom ekonomijom. političkim pluralizmom i politikom nesvrstanosti, dok ju je američka desnica osuđivala kao "komunistički režim" i ilegalno naoružavala opoziciju — kontraše, preimenovane u "borce za slobodu". Godine 1990, sandinistički komandanti, koji su na čelu zemlje od 1979, konačno su poklekli. Iscrpljeno ratnim godinama, stanovništvo je zatvorilo revolucionarnu zagradu u glasačku kutiju, sa slatko-gorkim bilansom stanja.
Svetla strana: borba protiv nepismenosti i nejednakosti, školovanje za sve, kampanje vakcinacije, agrarna reforma, težnja za nacionalnim suverenitetom. Tamna strana: dirižizam vlasti u misiji oslobađanja, opšte nametanje državnog razloga, žrtve nastale u kontekstu političkog nasilja i bojkota, militaristički ambijent. Sandinisti su prihvatili izborni poraz. Na dnevnom redu je bio dolazak "liberalne demokratije".
Odgovorni populista
U isto vreme je u celoj Srednjoj Americi otpočeo period nazvan "demokratskom normalizacijom". Formalna politička liberalizacija i stvarna ekonomska liberalizacija dvostruki su bilans za one najmanje problematične. Dve i po decenije kasnije, region nije uspeo da prekine sa prepotopskim poljoprivrednim modelom uvoza, koji još dominira.
Ako je Nikaragva i beležila, godinu za godinom, stopu rasta od otprilike 4%, nije uspela da smanji siromaštvo koje pogađa jednu od dve osobe, niti je uspela u borbi protiv nejednakosti: nasleđe dve stotine najbogatijih građana predstavlja 2,7 puta više od bogatstva koje zemlja godišnje proizvodi. Nije uspela ni da formalno osigura zaposlenje većini radno aktivnog stanovništva, niti da prehrani gladne stanovnike u oblastima pogođenim sušom i klimatskim promenama. Posle Haitija, Nikaragva ostaje najsiromašnija zemlja zapadne hemisfere i najugroženija uraganima i zemljotresima.
To je ujedno i društveni bilans sandinizma 21. veka. Povratkom na čelo Nikaragve 2006, bivši (…)
