Lica izmučenog prošlonedeljnim radom pravljenja cipela, buljeći u prazno, Zang, 27 godina, nam kaže: „Evo već je godinu dana otkako sam u Bejunu. Žena i sin su još uvek u provinciji Ganksi. Bio sam farmer, došao sam ovde zbog novca“. Poput skoro 280 miliona Kineza. napustio je svoje selo i priključio se kategoriji mingonga (migranata iz sela u grad, mingong doslovno znači „radnik-seljak“). Ovi ruralni Kinezi su došli u megalopolise radi boljeg života. Egzodus je otpočeo 1979, u vreme kineskog otvaranja globaloj ekonomiji pod vođstvom Deng Sjaopinga. Građevinci, radnici, čistači: već četrdeset godina predstavljaju male ruke kineskog rasta.
U Bejunu, radničkom distriktu Kantona u kojem se nalaze zgrade spavaonice, male tekstilne fabrike i prodavnice, smenjuju se generacije mingonga. Sedeći na terasi prodavnice u kvartu, u hladu dotrajalih objekata, Zang računa. Radi dvanaest sati dnevno, šest dana u nedelji, u fabrici odeće u kojoj je nepodnošljiva vrućina tokom dugih letnjih dana. Uprkos tome što radi sedamdeset dva sata u toku nedelje, što je dvadeset osam sati više od zakonskog limita – postavljenog na četrdeset četiri sata, ali kojeg radnici migranti premašuju za 85% – on ponavlja uobičajenu ideju u Kini: „Moja generacija više zabušava od prethodne. Oni su radili mnogo više i bili su u stanju da proizvedu mnogo više nego mi za isto radno vreme“. Deca koju su uglavnom podizali bake i dede, mladi mingongi imaju reputaciju da su hirovitiji i manje radni od svojih roditelja, koji su iskusili najteže vreme kineskog komunizma.
Osnivanje porodice u gradu
Na dva koraka odavde, na malom trgu gde se deca tuku nakon škole, nalazi se zabrinuta tridesetogodišnjakinja Dai. Ova mlada majka ispijenog lica, radnica u fabrici cipela, bi volela raditi još više: „Kada sam došla ovde 2006, radila sam dvanaest sati dnevno. Ali sada ima manje porudžbina i ne radim više od osam sati dnevno“. 2015. je kineski rast iznosio 6,9%, što je najniži nivo u poslednjih dvadeset pet godina. Fabrike u Guangdungu (pokrajini Kantona), koje predstavljaju „radionicu sveta“, plaćaju visoku cenu. Kao prekarni radnici i radnice u ovim fabrikama, mingongi Bejuna su među prvim žrtvama ekonomske recesije. Gubitak ne kompenzuje rast oficijelnih plata (u proseku 10,7% godišnje između 2008 i 2014. ).
„Uslovi rada su veoma teški, crkavamo od posla!“, ironizira tridesetogodišnjak Li, koji je proveo deset godina u tekstilnim fabrikama Kantona. Plaši se „domino efekta“ pada porudžbina na radnike koji su plaćeni po učinku. Kaže kako se „mnoge male fabrike zatvaraju i ne isplaćuju svoje radnike“. Zang svedoči: „Jednog dana u fabrici pored moje gazda nije isplatio plate, jer mu klijenti nisu platili. Rasprodao je robu i otišao sa lovom“. Kaže da je lokalna vlast zatim preuzela objekat radi preprodaje, ne bi li ispoštovala dugove preduzeća i isplatila zaposlene.
Poslednjih nekoliko godina u fabrikama Guangdunga rastu napetosti. U središtu zahteva je: poštovanje zakona na snazi. Brojni poslodavci na primer odbijaju da uplaćuju obavezno „socijalno osiguranje“ za radnike i radnice. Štrajkovi i okupacije fabrika su glavna sredstva radničkog pritiska. Kineski radnički bilten (China Labour Bulletin, CLB), nevladina organizacija za odbranu radničkih prava sa sedištem u Hongkongu, je identifikovala 2774 štrajkova u 2015, što je dva puta više nego u 2014. Prema njihovim izveštajima, samo u Guangdunu je bilo 281 štrajk između avgusta 2015. i januara 2016. Ogromna većina radnika u ovim fabrikama su migranti.
Potparol CLB, Žofroa Krotal osuđuje neefikasnost Svekineskog saveza sindikata (All-China Federation of Trade Unions, ACFTU), glavne organizacije u zemlji koja predstavlja skoro 300 miliona zaposlenih. Direktno povezan sa vladom, ACFTU „ne čini ništa da bi pomogao radnicima u slučajevima zatvaranja fabrike (...) Ako su radnici u štrajku, njihova uloga je da ih vrate na posao“. Li dodaje: „Jako (…)
