Poslednja knjiga Latinke Perović, Dominantna i neželjena elita – Beleške o intelektualnoj i političkoj eliti u Srbiji (XX – XXI vek), bio mi je povod za dublje poniranje u njene radove, tim pre što su ovu knjigu prikazivači hvalili kao krunu autorkinog rada. Novo čitanje njenog opusa pokazuje duboko subjektivan, partijsko-politički odnos prema istorijskoj građi, lomove i uzajamno suprotstavljene ocene istorijskih zbivanja i epoha. Oni izlaze na videlo kad se uporedi marksističko-komunistička i liberalna faza u njenoj naučno-političkoj evoluciji. Politički i naučni aspekt se kod nje ne mogu razdvojiti, a nova ideološka pozicija iziskivala je retuširanje stare, pa tako i svojevrsnu formu istorijskog revizionizma. Latinka Perović preko tih diskontinuiteta ćutke prelazi i podastire kontinuitet ne samo u vlastitom razvoju, već i u novoekovnoj istoriji Srbije.
Ključne tačke u reviziji su uzajamno tesno povezani pojmovi modernizacije, elite, totalitarizma i liberalizma. Autorka se ne obazire na klasične i moderne teorije elita, već razlikuje dve, po snazi nejednake elite, modernizacijsku i antimodernu. Prva je, neželjena, okrenuta Zapadu, a druga, dominantna, okrenuta je Rusiji. Zapravo bi bilo potrebno obrnuti stav u temelju autorkine argumentacije: dominantna elita je neželjena, a neželjena bi trebalo da bude dominantna, pravi odgovor na pitanje ko treba da vlada. A vladati se može samo odozgo. Pogrešna, dominatna elita, na vlasti obeležila je istorijski kontinuitet u razvoju Srbije od sticanja nezavisnosti 1878. do Miloševića. Neželjena je opstala "u porazu" zbog egalitarističkog, kolektivističkog komunizma u raznim oblicima i nije se duže mogla održati na vrhu. Tu su sudbinu podelili elitini liberali Milana Piroćanca u XIX veku i komunistički "liberali", koje Perovićeva shvata bez navodnika, u XX veku. Radikalna partija, čiji je ideološki osnivač bio Svetozar Marković, a izvođač u praksi Nikola Pašić, je porazna osa srpske istorije.
Koren antimoderne dominantne elite Perovićeva vidi u ruskoj zavereničkoj populističkoj tradiciji, koju je Svetozar Marković presadio na plodno tle u Srbiju, zemlju kolektivističkog, zadružnog, preživljavanja pod Turcima. Ona je bujala u navodnoj ideologiji preskakanja kapitalizma, revolucionarnog avanturizma, jednakosti u siromaštvu, ratovanja radi teritorijalnog širenja države i skupljanja svih Srba pod zajednički politički krov. Ova orijentacija je suštinski totalitarna i predstavlja večiti patrijarhalni odgovor na izazov modernizacije. Istorijska vertikala u ovoj viziji spaja Svetozara Markovića, Nikolu Pašića, V. I. Lenjina, J. V. Staljina, J. B.Tita, D. Ćosića, S. Miloševića, i td.
Ključna reč je modernizacija izjednačena s kapitalizmom. Temelj istinski modernog društva je privatno vlasništvo, a motor modernizacije je nejednakost. Zato će Perovićeva pokazati ambivalentan, u suštini negativan odnos prema realnom socijalizmu, koji je za nju trajno stanje mada je menjao forme, od dolaska Narodne radikalne stranke na vlast u Srbiji 1888. godine. Njen temeljni stav je da se sve menja kako bi ostalo isto. Zato će ona iz svojih analiza isključiti osobenosti društvene strukture, pretvoriti klase i slojeve u elitu i masu, ulje i vodu, a forme kapitalizma koje su prethodile realnom socijalizmu potpuno preskočiti. U njenoj koncepciji kapitalizma u Srbiji nikada nije ni bilo, a dominantna elita je jedino propovedala i održavala jednakost u siromaštvu i podgrejavala snove srbijanskih Srba za ujedinjenjem s delovima nacionalnog korpusa van Srbije.
Nasuprot antimodernoj eliti, paralelno i istovremeno, stoji njen podređeni antagonist, pro-evropska liberalna elita, čiji je cilj uvođenje evropskih standarda i vrednosti u život Srbije, razvoj u dubinu umesto teritorijalne ekspanzije. Ova marginalna tendencija u srpskoj istoriji pruža Perovićevoj materijal za nekritički spoj antidemokratskih liberala XIX veka, Milana Piroćanca i Živojina Perića, sa njihovim navodnim baštnicima, Markom Nikezićem i samom sobom u XX i XXI veku. Za razliku od totalitarne struje, koja je navodno osujetila modernizaciju, liberali su bili osujećeni jer su modernizaciju bezuspešno zagovarali: modernizaciju Latinka Perović shvata skučeno i u sukobu sa istorijskom evidencijom. Zato modernizacija u realnom socijalizmu prema njoj loše prolazi jer je istinska modernizacija moguća samo u građanskom društvu, odnosno kapitalizmu. A njen nosilac može biti samo elita, koju Perovićeva, paradoksalno, shvata na antidemokratski, predmoderni način, kao skupinu izvrsnika, kao ulje na vodi. Oni dele, ili im se pripisuje liberalizam, o kojem Perovićeva nema puno toga reći svodeći ga na parole.
Parolaški pristup (…)