Obratite pažnju na ovaj jedinstveni paradoks: nasleđe Margaret Tačer odbacuje se u njenoj zemlji baš onda kada njeni najžešći ekonomski otrovi postaju deo francuske škole. Petog oktobra, britanska premijerka, Tereza Mej, zadala je udarac aktivistima svoje partije govorom koji je neke sablaznio. Osuda društva ugušenog privilegijama bogatih, zalaganje za radničke porodice, odbrana uloge države „koja služi da obezbedi ono za šta pojedinci, zajednice i tržišta nisu u stanju“, uporno insistiranje na „radničkim pravima“, veličanje poreza – „cene koju plaćamo za život u civilizovanom društvu“ – slavljenje javnih usluga, a posebno obrazovanja i zdravstva, uz ovacije zaposlenih u tim oblastima, najava podsticaja javne potrošnje u oblastima stanovanja i transporta: iako samo na rečima, ovakav programski zaokret doveo je do zgražavanja među neutešnim ljubiteljima Gvozdene lejdi. Jedan od njih izašao je čak s optužbom za „antiliberalnu kontrarevoluciju “.
Ali bez brige, njegova heroina posthumno je dobila politički azil s druge strane Lamanša, gde mešavina neoliberalnih mera sačinjava zaednički program francuske desnice. Kao najava gotovo jednoglasne želje da se iduće godine Fransoa Olandu ugledaju leđa, ali i stanja raspada u kom ostavlja svoju partiju, već se proglašava pobeda kandidata iz konzervativnih redova, koji glasačima obećavaju odlaganje starosne dobi za odlazak u penziju za dve do tri godine, četiri dodatna radna sata nedeljno bez povećanja plate, ukidanje poreza na bogate – uz povećanje poreza na dodatu vrednost (PDV), koji pogađa one sa skromnijim primanjima – smanjenje izdvajanja za nezaposlene, zatvaranje 300 do 600 hiljada radnih mesta u državnoj službi… U zemlji u kojoj istraživanja javnog mnjenja zauzimaju mesto političke debate, činjenica da prve tri od ovih mera izazivaju glasno negodovanje prolazi gotovo neopaženo.
Najsuludije tek dolazi. Umesto da ustanu protiv tačerijanske čistke koje se čak i britanski konzervativci odriču, izvesni kandidati (…)
