Na svetskom nivou, prodaja smart telefona dostigla je 1,424 miliona komada u 2015. godini – 200 miliona više nego tokom 2014. Kao rezultat toga, trećina svetske populacije ima džepni kompjuter i toliko smo naviknuti na ovakve zgodne gedžete da lako zaboravimo na pogodbu koju pravimo, a koja je u osnovi celokupne digitalne ekonomije: kompanije iz Silicijumske doline daju nam aplikacije u zamenu za naše lične podatke. Ove kompanije bezočno prikupljaju lokacije, onlajn aktivnosti, kontakte i druge informacije, analiziraju ih i prodaju oglašivačima, koji su oduševljeni mogućnošću da „dostave prave poruke pravim ljudima na pravom mestu i u pravo vreme“, kako Facebook reklamna platforma ponosno navodi.
Iako je kontroverza vezana za nadzor rasla od 2013. kada je Edvard Snouden objavio svoja saznanja, sakupljanje podataka u komercijalne svrhe generalno nije viđeno kao političko pitanje koje bi trebalo biti predmet javne rasprave. Iznan specijalizovanih organizacija, ono izaziva malo brige, verovatno zbog toga što se o tome malo zna.
Sedamdesetih godina postojala je izreka: „Ako ne plaćate za proizvod, onda ste vi proizvod“. Tokom ove decenije, američki ekonomista Dalas Smajt izjavio je da svako ko sedi ispred ekrana nesvesno radi. Televizija, rekao je, stvara proizvod – publiku, pažnju gledalaca – koju televizijski kanali prodaju oglašivačima: „Ti, kao gledatelj, doprinosiš svojim neplaćenim radnim vremenom i u zamenu dobijaš emitovani sadržaj i reklame“. Neplaćeni rad na Internetu je mnogo prisutniji. Na društvenim mrežama, mi razmenjujemo svoja prijateljstva, osećanja, želje i ljutnju u podatke koje konvertujemo algoritmima. Svaka stavka na našem profilu, svaki lajk, tvit, pretraga ili klik postaju korisne informacije koje poseduju Amazon, Google i Facebook na serverima širom sveta.
Neplaćeni rad prevođenja sveta u podatke naziva se „digitalni rad“. Silicijumska dolina napreduje zahvaljujući prvobitnom onlajn grehu. Marks je, 1867. godine, u Kapitalu napisao: „Na šta se svodi prvobitna akumulacija kapitala, tj. njen istorijski nastanak? Na eksproprijaciju neposrednih proizvođača. Takozvana prvobitna akumulacija kapitala nije, dakle, ništa drugo do istorijski proces odvajanja proizvođača od sredstava za proizvodnju“. Kapital je koristio osvajanja, porobljavanje, krađu, ubistva... silu“, kako bi ogradio kolektivnu zemlju, učinio da izgladneli seljaci rade za platu i kolonizovao Jug. Danas takođe koristi „lolcat“ video klipove.
Ekonomski istoričari mogli bi da kao odgovorne za stvaranje veselih otuđenih radnika, voljnih koproizvođača proizvoda koje konzumiraju širom sveta, označe ležerno obučene direktore iz Silicijumske doline. Prihodi Google-a od 77 milijardi, uglavnom od oglašavanja, ukazuju na stepen besramne akumulacije kroz oduzimanje. Kada je u 2015. Facebook objavio svoju zaradu tokom drugog kvartala, Re/Code je radosno objavio da ova društvena mreža, sa svojih 1,71 milijardi mesečno aktivnih korisnika, „zarađuje više nego ikad, 3,82 dolara po korisniku“.
Ukradeno, a ne dato
Podaci ili data (od latinske reči za dat, poklonjen) je najmanje prikladno ime za nešto što je zapravo ukradeno. Nedobrovoljni rad Internet korisnika može biti predmet sjajnih akademskih studija. ali politička i sindikalna levica još uvek u svoje analize nisu uključile ovo pitanje, još manje u svoje zahteve. Ipak, materijalna i nematerijalna eksploatacija su u tesnoj vezi. Digitalni rad je karika u lancu koja povezuje rudare u Kivu, primorane da iskopavaju koltan koji se koristi u izradi smart telefona, radnika u Fokskonu u Kini koji ih sastavljaju i Uber taksiste, Deliveroo kurire i skladišne radnike Amazona, čiji rad uređuju algoritmi.
Ko proizvodi podatke? Ko ih kontroliše? Kako je bogatstvo koje se stvara na osnovu njih podeljeno u društvu? O kojim drugim ekonomskim modelima bismo mogli govoriti? Pretvaranje ovih pitanja u politička pitanja je utoliko hitnije zato što umnožavanje Internetom povezanih sadržaja („Internet stvari“) i nadgledanje (…)
