Svi (ili skoro svi) uvodnici „sezonskih programa“ i druge izjave direktora pozorišta drhte od političke korektnosti. Francuska komedija nastoji da potvrdi kako „kada se strahovi i ekstremi svakog dana uzajamno hrane i rastu, moć pozorišta je u tome da nas vrati našim kontradiktornostima, podsećajući nas naučeno iz istorije, ali bez didakticizma i napadnih lekcija“. U Nanteru, pozorište Amandiera je još hrabrije: „Mi smo u krizi. (...) Ta kriza je finansijska, ona nas podseća na raspodelu bogatstva“. Ono (pozorište) iz Ženevilijera objavilo je stvaranje „laboratorije kreativnosti i istraživanja mehanizama isključivanja i povlačenja“. Ukratko, pozorište, ili bar subvencionisana pozorišta, okreće se kolektivnim problemima kojima se hrane programi kandidata na narednim izborima.
Ova glad za politikom izgleda da se vraća sa velikim uspehom, i što se tiče kritike i što se tiče publike, koje su dočekale spektakl Žoela Pomera: To će biti Lujev kraj. Tri Molijera i jedan obilazak koji, od Nantera do Saopaula prolazi pored Klermon Feron, traje od 2015. do leta 2017. najmanje: ovo dokazuje primetni entuzijazam za te „političke fikcije inspirisane Francuskom revolucijom “. Sećanje na revoluciju koja ne izaziva nikakvu podelu, to je zapanjujuće. Tačno je da ima manje pitanja o njoj kao „prostorno-vremenskom imaginarijumu gde se ukrštaju činjenice i osećanja“, da citiram autora. Ah, osećanja.
Kada je reč o činjenicama, sve je blagovremeno ažurirano, od „kumulativnog duga“ do „stanja raspadanja naših institucija“ i „terorista“. Ali iznad svega, nijedna istorijska ličnost nije oblikovana po uzoru na pravi istorijski lik, izuzev Luja XVI. Odlična ideja koja opušta, pošto nema Robespjera na horizontu, neki od njegovih stavova, rastvoreni i zamagljeni, pronalaze se pripisani različitim protagonistima. Drugim rečima, imamo predstavu o Francuskoj fevoluciji, jer je Luj vrlo prisutan, ali ona je pre svega simbol čitave revolucije, i fokus će biti na „večitom“ pitanju, dobroj (…)