„Bio je 2. januar. Dama koja nas je trebala povesti je još uvek bila pijana u novogodišnjoj noći. Jedan muškarac je vozio umesto nje, ona mu je pokazivala put. Nas tri smo bile pozadi, stisnute u tom autu koji je strašno smrdeo na alkohol i nismo mogle da otvorimo prozore“. Kao i hiljade drugih Poljakinja, Marta Sirvid, 30 godina, se otisnula na ovaj put zbog abortusa u privatnoj klinici u Slovačkoj za 200 zlota (oko 460 eura). Novinarka dnevnog lista Gazeta Wyborcza je ispričala ovu bolnu epizodu januara 2016.
Iako je dobrovoljni prekid trudnoće (Interruption volontaire de grossesse, IVG) bio dozvoljen i besplatan između 1956. i 1993, Poljska sada ima jedan od najrestriktivnijih evropskih zakona. Dozvoljena su samo tri izuzetka: u slučaju opasnosti po zdravlje majke; u slučaju deformiteta ili bolesti fetusa; u slučaju silovanja ili incesta. Ali čak i u bilo kojoj od ove tri situacije proces je pun zamki: „Kada žena teoretski ima pravo na legalan i besplatan abortus u državnoj bolnici, često joj je nepristupačan iz više razloga“, objašnjava Kristina Kacpura, direktorica Federacije za žene i planiranje porodice (Federa). Većina lekara se poziva na klauzulu prigovora savesti ili odugovlače proceduru ne bi li sprečili intervenciju u okviru legalnog roka od dvadeset i dve nedelje. Zahtevaju dodatne preglede i ne obaveštavaju pacijentkinje o njihovim pravima, iako su to obavezni da učine. „Što je još gore“, dodaje Kacpura, „vrše psihološki pritisak na žene da promene mišljenje. Umanjuju rizike ozbiljnih bolesti fetusa govoreći im: «Svakako, vaše dete ima deformitet mozga, ali pogledajte, nožice se pomeraju»“. I one sâme „se plaše da će biti stigmatizovane. Nekim ženama su demolirali automobile. Na internetu se može pročitati: «Nemojte ići kod tog lekara, on je ubica». Katolici protestvuju ispred bolnica mašući krvavim fotografijama. U nekim gradovima na Jugu nema više bolnica u kojima se može obaviti prekid trudnoće“.
Prema zvaničnim podacima, broj legalnih abortusa u Poljskoj (koja ima 38,5 miliona stanovnika) je od 130 000 i više - tokom 1980-ih, spao na manje od 2000 - tokom poslednjih godina. Ali to je i dalje previše za aktiviste Fondacije PRO – Pravo na život (Fundacja Pro - Prawo do życia), koja je skupila skoro 500 000 potpisa početkom jula i podnela parlamentu predlog zakona za ukidanje izuzetka od ove zabrane. Samo se slučaj neposredne opasnosti po zdravlje majke uzimao u obzir. Lekari bi, prema ovom predlogu zakona, imali obavezu da prijave sve pobačaje policiji i žene osuđene da su abortirale bi izdržavale kaznu od pet godina zatvora.
Episkopat zvanično podržava projekat, uz rezervu prema jednoj odredbi – ne zalaže se za zatvorske kazne za žene koje su abortirale. Magdalena Kožekva, određena od svog potparola da odgovara na naša pitanja, je sigurna da zakon „treba što pre promeniti. Sva nerođena deca moraju biti zaštićena“. Ona tvrdi da „čak i dete koje je nastalo iz silovanja ima pravo da živi. Ako je i stvoreno na dramatičan način, ono nije zbog toga krivo. To je dete kao i svako drugo, ima isto dostojanstvo“. Glavni razlog za abortus u Poljskoj je rizik od invaliditeta: „Ovo je oblik eugenike, biramo one koji imaju pravo da žive“.
Partija Pravo i pravda (PiS), koja dominira u Sejmu (donjem domu parlamenta). je glasala za prvu verziju teksta 23. septembra. Ali je promenila mišljenje 6. oktobra, tri dana nakon velikih demonstracija koje su okupile 100 000 žena obučenih u crno na ulicama velikih gradova. Premijerka Beata Šidlo je pokušala da umiri najreakcionarniju manjinu svog biračkog tela najavljujući „veliku informativnu kampanju radi promocije odbrane života“ i program podrške ženama koje su odlučile da ne prekidaju trudnoću uprkos dijagnozi invaliditeta nerođenog deteta. Mateuš Kijovski, osnivač Komiteta za odbranu demokratije (KOD), ističe kako je napušteni projekat „proizišao iz civilnog društva – stranka PiS je najavila da će ponuditi svoj predlog zakona za dodatna ograničenja prava na abortus, posebno za slučajeve deformiteta fetusa“.
Trenutno, roditelji dece sa invaliditetom nemaju nikakvih prava na dodatke. U porodicama sa jednim roditeljem je oko milion dece lišeno očinske pomoći. To je 14% mladih ispod 18 godina. „Postoji državni alimentacioni fond, ali mogućnost da dobijete dodelu od 500 zlota mesečno [114 eura], ako nemate oca, je veoma ograničena“, kaže Malgožata Druciarek, sociološkinja na Opservatorijumu za rodnu ravnopravnost u Varšavi. (…)
