„Džungla je čedo politike i novca“, sleže ramenima Sami. dvadesetsedmogodišnjak koji je izbegao iz Kabula. „Mislim da svi ovde znaju to.“ Utonuo u stolicu ispred jednog od kafića koji drže žitelji kampa, Sami dodaje: „Znate šta? Volim Avganistan. Nedostaju mi moji gradovi, sela, kultura, porodica, mnogo toga… Toliko toga. Ali tamo neću imati siguran život.“ A da li je život siguran ovde u takozvanoj Džungli?, pitam. (U neformalnom naselju koje je Džeremi Korbin nazvao „smradnim kampom u sred zemlje izobilja“). „Vrlo sam zabrinut“, uzdiše Sami. „Sve vreme se brinem za svoje prijatelje koji su ovde, i za volontere i izbeglice svuda, zato što moje reči, njihove reči – a i vaše – neće ništa promeniti.“
Koja je logika francuske vlade?, pitam ja. (U zemlji sa jednim Sarkozijem koji smatra da hiljade ljudi koji žive u izbegličkom i migrantskom kampu na severu Francuske – odakle su došli bežeći od rata, sukoba, nemaštine, državne represije i klimatskih promena – „ne bi trebalo da budu u Kaleu ili bilo gde drugde, jer je [Francuska] republika i oni koji nemaju prava da budu ovde treba da se vrate u svoju zemlju“). Bez razmišljanja, Sami odgovara: „U vodi, krupne ribe jedu manje. Zašto? Zato što su gladne.“ Dodaje mi svoj mobilni i pokazuje na fotografiju snažnog, nasmejanog mladića, sa prelepim nebom u pozadini. „Jel’ biste rekli da sam to ja?“ Isprva, klimam glavom u neverici. Za razliku od onog na fotografiji, Sami je mladić usukanih obraza i upalih očiju; uprkos tome, odaju ga toplina i privlačnost njegovog osmeha. „Otkad sam pre četiri meseca došao ovde iz Grčke, oslabio sam deset kilograma od brige i razmišljanja o sebičnosti.“ Potom dodaje: „Jedino možemo sami sebe da menjamo“.
Pre nego što će se upustiti u neke od svojih glavnih problema, da bi nam pomogao da dobijemo ovaj slučaj pred sudom svetskog javnog mnjenja, ponavlja: „Naše reči ništa neće promeniti“. Bez obzira na to, sa nepristrasnom upornošću, Sami otpočinje: „Vi imate kanadski pasoš, ja avganistanski – ko će me zaštititi? Niko, nijedna država. Kad imate predsednika, možda on može učiniti nešto da njegov narod bolje živi. Međutim, u Džungli nema predsednika koji bi mogao da razgovara sa Velikom Britanijom, sa Francuskom, da donosi odluke i pronalazi rešenja i da garantuje prava ljudima. Tako da ne možemo ništa da učinimo“. Sami ima prava koja mu ne priznaju, prolazi mi kroz glavu.
Logika Tvrđave Evrope
Prošlog maja, nakon delimičnog rušenja Džungle koje su naredile francuske vlasti, a za koje humanitarne organizacije tvrde da je rezultiralo iseljavanjem 3 455 ljudi (od čega su 445 deca) od ukupno pet hiljada njih u kampu, citirala sam jednog svog prijatelja, francuskog državljanina, na stranicama Le Monde diplomatique-a: „Logika života suprotstavlja se logici države“, rekao je. Malo sam razradila njegovu kritiku i napisala: „U pitanju je opasna, razjedinjujuća logika „Zapada i svih ostalih“. Drugim rečima, žrtve ratova i sukoba dostojne su mira, ali ne svih ratova, i svakako ne sve žrtve“.
Krajem septembra, kada sam upoznala Samija, radovi na izgradnji zida visokog četiri metra i vrednog skoro dva miliona funti bili su uveliko u toku. Iz perspektive onih koji nam kroje kapu, taj „veliki novi zid“ će „odblokirati Kale“ tako što će izbeglicama i migrantima otežati pristup već ograđenom putu koji vodi u luku na Lamanšu. Već je postalo uobičajeno da stanovnici kampa pokušavaju da se švercuju u kamionima koji prelaze morsku granicu, u čemu većina ne uspeva, neki uspevaju a ostali umiru, kao što je bio slučaj sa četrnaestogodišnjim Rahimulahom Orjakelom iz Avganistana, koji je prošlog meseca poginuo kada je pao sa kamiona koji je išao za Britaniju (Rahimulah je čeznuo da ponovo vidi svog brata koji živi u Mančesteru).
Glatki betonski zid, dug čitav kilometar, proizvod englesko-francuskog bezbednosnog paketa u vrednosti od sedamnaest miliona funti, služi kao upozorenje čija je poruka slična onoj delimičnog rušenja kampa: U zemljama izobilja – a kao što znamo, Francuska i Britanija su jedne od najbogatijih zemalja na svetu, tj. „krupne ribe“ – komercijalni transport i roba koja se njime prevozi je važnija od azilanata.
„Postavili smo žicu“, izjavio je britanski (…)
